Лектура за минут

Беране и Рожаје

Написао/ла Језикофил

Пишу: Милица Мимовић, Марина Николић

Бурно је у Црној Гори и даље. Не смирују се протести грађана, верника Српске православне цркве и осталих противника Закона о слободи вероисповести, донетог уочи Нове године. Читали смо претходних дана у Новостима да су „грађани Мурина блокирали саобраћај према Беранамаˮ, у Спутњику да је „у Беранама народ изашао да подржи Српску православну црквуˮ (Спутник), а да из дана у дан „расту непрегледне колоне у Беранама и Бијелом Пољуˮ (РТС). Међутим, не тако давно били су „Београђани ухапшени након пљачке банке у Берануˮ (Политика), а у истом чланку прочитали смо и следеће: „Филмска пљачка банке догодила се јутрос у Беранама, када су два Београђанина опљачкали филијалу Прве банке у том граду. Оба осумњичена ухапшена су у Рожајама и то за мање од сат времена након разбојништва у којем су, како се сумња, украли око 150.000 евраˮ. Пре отприлике две године, а „након 82 године у Рожају одржана Светосавска академијаˮ (сајт Српске православне цркве), али након тог наслова у истом чланку читамо да је „први пут након 82 године у Рожајама одржана свечана академија посвећена првом српском Архиепископу и утемељивачу Српске Православне Цркве Светом Савиˮ. Још један наслов ставља нас у недоумицу „Ухапшена под сумњом да је запалила брачни пар у Рожајуˮ.

У ери електронских медија, брзина пласирања информација у насловима често доноси погрешну деклинацију одређених топонима. Готово увек када две северне општине Црне Горе, Беране и Рожаје, нађу свој медијски простор, из политичких, верских и других разлога, испливава проблем деклинирања њихових имена. Да овај језички проблем одавно постоји, сазнајемо најпре из кратког прилога часописа Наш језик из 1935. године М. С. Лалевића са насловом „О промени именице Беранеˮ, где аутор даје кратак осврт на белешку једног београдског часописа о неусаглашености деклинације овог топонима државних надлештава у Беранама. У тој белешци неименовани аутор каже да се на печатима поменутих институција налазе различити облици локатива именице Беране. На једним пише да се налазе у Беранима, на другим у Беранама, на трећим у Берану, на четвртим у Беране. Лалевић даје коначан суд и каже да се одувек именица Беране посматрала као pluralia tantum, и то женског рода и с променом као именица жене. Да постоји уплив народног облика ове речи и данас, указује нам политички слоган од пре пар година, прво исправно срочен, Да побиједе Беране, а затим под утицајем локалног становништва, које ову именицу посматра као именицу средњег рода, промењен у Да побиједи Беране. Не познајући деклинацију ове речи, неки грађани Берана, али и политички опоненти, прву конструкцију, која је била граматички тачна, тумаче као жељу дотадашње владајуће партије да победи Беране на изборима.

Морамо напоменути да Правопис српског језика Матице српске у свом речнику даје само један облик датива и локатива ове именице, а то је Беранама. Сличан случај је и са именицом Рожаје. Правопис, такође, даје само облик Рожајама у дативу и локативу и самим тим је третира као именицу женског рода у множини. Поред Правописа, облике Беранама и Рожајама у дативу/локативу налазимо и у Речнику језичких недоумица Ивана Клајна. Клајн, међутим, додаје да се, иако преовладава локатив у Рожајама, може чути и у Рожају.

Егон Фекете најпре за новине, а касније и у двема књигама Језичких доумица, када говори о топомнимима типа Беране, Дивчибаре није искључив као аутори Правописа, већ каже: „А како у сваком датом случају гласи ’право’ име неког места (односно какав је његов регуларни облик, граматички род и број) не може се, међутим, нормативно одређивати и прописивати. Полази се, наиме, од принципа да је валидан онај облик имена (а у вези с њим и одговарајући падежни ликови) који је уобичајен у месту о којем је реч и који је у званичној употреби” (ЈД I 288, слично у: ЈД II 32).

Међутим, наша писана пракса показала је следеће: облик женског рода множине доминантан је у електронским корпусима српског језика. У Електронском корпусу српског језика Математичког факултета наспрам готово сто педесет облика за датив/локатив Беранама јавља се свега четири пута облик Берану, а три Беранима, док у електронском корпусу српског језика srWaC на око четиристо појавница Беранама, долази десет Берану и шеснаест Беранима. У првом корпусу на тридесетак облика Рожајама, има двадесетак различитих примера с обликом датива/локатива Рожају, а само један с обликом Рожајима. У srWaC-у на више од двеста Рожајама има шеснаест облика Рожају, а пет Рожајима.

Проблем непостојања једнинственог српског корпуса, који би обухватио целокупан српски језички простор, оба изговора и сл., као и појаву тзв. црногорског језика морамо овог пута ставити по страни. Циљ овог чланка јесте најпре помоћи лекторима у медијима у Србији да се одлуче за адекватан облик, правилан и недвосмислено тачан. На основу речника српског језика, РСАНУ и Правописног речника српског језика Милана Шипке, и Правописа, као релевантних нормативних приручника, али и на основу званичне употребе, препоручујемо употребу деклинације именица женског рода множине приликом коришћења назива ових општина у Црној Гори.

 

Литература:

Иван Клајн, Реч­ник је­зич­ких не­до­у­ми­ца Бе­о­град: Чи­го­ја штам­па, Бе­о­град, 2002.

М[иодраг] С. Л[алевић] „О промени именице Беране.ˮ Наш језик IV, св. 2 (1935), 56–58.

Бранислав Милановић „О облику и деклинацији имена места типа Бошњане, Рибаре у

савременом књижевном језику.ˮ Наш језик XIII, св. 3–5 (1963),137–168.

Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска, 2011.

Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Београд: САНУ, 1959–

Дра­го Ћу­пић, Егон Фе­ке­те, Бог­дан Тер­зић, Сло­во о је­зи­ку (је­зич­ки по­уч­ник). Бе­о­град: Парте­нон, 1996.

Д. Ћу­пић, Е. Фе­ке­те, Б. Тер­зић, Срп­ски је­зич­ки са­вет­ник, Бе­о­град: Слу­жбе­ни лист СЦГ, Срп­ска школ­ска књи­га, 2005.

Егон Фе­ке­те, Је­зич­ке до­у­ми­це (но­ви­је и ста­ри­је), Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град, 2006.

Егон Фе­ке­те, Је­зич­ке до­у­ми­це (књи­га дру­га). Бе­о­град: Бе­о­град­ска књи­га, 2008.

Милан Шипка, Правописни речник српског језика. Нови Сад: Прометеј, 2012.

 

Оставите коментар