Реч лингвисте

Језичка политика у казину

Написао/ла Језикофил

Светлана Слијепчевић

пише: Светлана Слијепчевић (научни сарадник Института за српски језик САНУ и уредник сајта Језикофил).

Када се спомене политика, већина нас осети благу језу и латентни бес или физиолошки манифестну мучнину, али обећавам да ћемо се бавити само језичком политиком. А то је нешто друго, или би бар требало да буде друго.

Ситуација је следећа: језичка политика је политика неког друштва у области језика, односно скуп принципа, ставова и одлука у којима се огледа однос те друштвене заједнице према вербалном репертоару којим она располаже. Под појмом друштво, у овој дефиницији коју наводи Ранко Бугарски у књизи Језик у друштву, подразумевамо институције, групе и појединце који утичу на језик, посредно или непосредно. У нашем, српском случају, да није уџбеника, тешко да бисмо могли говорити ко то утиче на језик. Институције су Институт за српски језик и Министарство просвете, те Министарство науке, сада већ спојено науке и просвете, али када се у јавној комуникацији, језику медија  о томе говорило?

Ево у каквој су вези, на пример, музика и језичка политика.

Завиривањем у језичке политике других нација, дошла сам до податка да је у Француској законом регулисано колики проценат песама на француском језику мора бити заступљен у музичким програмима радија и телевизије. И он је већи од 50%.

Подстакнута француском регулативом о заступљености  француског  језика у музичким емисијама на радију и телевизији,  мало сам претражила интернет како бих нашла двојезичне текстове (у којима је бар један језик српски), а  за један од њих дајем кратку стилистичку анализу. Наиме, ради се о тексту који је написала Марина Туцаковић, звучно име наше естрадне сцене. Тако бар тврде упућени, а ја морам да им верујем, иако ми је тешко то да схватим.

Као Монте Карло сија Монтенегро
Брод у марини
Седиш сам за рулет столом
А у руци ти суви мартини

И моје срце на сто пало је
Црвени жетон то зна крупије
А ја већ сада знам да знам
Да таквог видела нисам

Сексипилан
И тако атрактиван
И тако елегантан
Плаве крви
Високе стране школе
Шармантан и галантан

Црни смокинг

I like the way you’re talking

I like the way you’re smoking
Непоновљив к’о 007
Па мислим док га гледам

Направи ми сина
Под светлима казина
Биће дете среће
Све ће да му иде
Сви ће да му завиде

Направи ми сина
Под светлима казина
Биће милионер
Биће смрт за жене
Као ти за мене

Најпре да се осврнемо на туђице: марина, рулет, мартини, жетон, крупије, сексипилан, атрактиван, елегантан, шармантан, галантан, смокинг, казино, милионер. Овоме треба додати и део рефрена који гласи: I like the way you’re talking, I like the way you’re smoking, што би у слободном препеву на српски гласило: Свиђа ми се начин на који говориш, свиђа ми се начин на који пушиш.

Казино

Слика преузета са сајта www.liveforfilms.com

Од 114 речи употребљених у овом тексту, туђица има 28, што је признаћете мање од оних француских 50%. Те туђице нам не би толико сметале да њихова концентрација у рефрену није највећа и да извођачица песме није тај рефрен отпевала ПЕТ пута током извођења песме. Тиме се број туђица у песми повећава и премашује дозвољених 50%.  Међутим, ми смо Срби посебни, па нам није важно ко, како и шта пева – важно је да се пева! Уосталом, тих педесет процената помиње се у француском закону за заштиту језика, а не у нашем! Наших закона нема, а и кад их има – веће је задовољство кршити их! Ионако нема ко да те казни!

Вратимо се сада  још једној занимљивој појави у тексту. Дијалектизми су речи које продиру из дијалеката и нису нормативно прихваћени. Овде имамо један учестали разговорни дијалектизам: употреба речи ко уместо као слободан до бол. Да је у питању број слогова и везани стих, ова употреба би била мање-више оправдана, али пошто је у питању слободан стих, примећујемо у духу песме – слободан до бола, ово ко јавља се потпуно немотивисано разумним разлозима. Наравно, опет у рефрену!

Не могу да не приметим поређење – као Монте Карло сија Монтенегро. Узгред, овде као није постало ко. Даље, пошто је то први стих песме, требало би ваљда да дочара атмосферу. За све оне који нису знали како сија Монте Карло, дочарано им је – исто као Будва, Херцег Нови и остали приморски градићи лијепе негдашње наше Црне Горе. Песничка слобода или хипербола? Не знам. Ситуација је напета као и у песми, јер је лирски субјекат опседнут објектом следећих карактеристика: сексИпилан (упркос једино нормативно тачном сексЕпилан), атрактиван, елегантан, плаве крви, високе стране школе, шармантан и галантан. У лирском субјекту се такође јавља и дубокомисаони оксиморон: а ја већ сада знам да знам да таквог видела нисам, пошто је пре тога срце пало на сто као црвени жетон. Мени овде само није јасно да ли се тај парадокс јавио на први поглед и где се налази лирски субјекат док објекат седи сам за столом?  И где се налазе такви мушкарци? Изгледа да се такви могу срести у касним ноћним сатима у казину, јер то је место дешавања радње.

Пошто смо локализовали песничко догађање (ух , ово је чак песма са фабулом), утврдили ко је субјекат, а ко објекат, време је да пређемо на оно што стилистичари зову кондензатор смисла, тј. тежиште песме. Ради се о стиху Направи ми сина. Императив у рефрену говори о самоуверености субјекта, јер се у наставку нижу последице реализације те наредбе: биће дете среће, биће милионер, биће смрт за жене… Милионе ће наследити од тате, тј. објекта, а на маму ће бити осетљив и фаталистички настројен, јер како песма каже: биће смрт за жене, као ти за мене. Опет узгред, ни овде као није постало ко.

А ја ћу сада направити резиме: песма говори о љубави између двоје људи који се упознају у казину. Описани мушкарац је сан сваке жене која се у овој песми пронађе, а жена је алтер его сваке жене која таквог мушкарца треба да приволи да уради оно што она пожели. Мислим да је ово дивно упутство за проналажење идеалног партнера… Невоља је моја што бих некако да  избегнем Монтенегро, јер ми се не уклапа плава крв са црногорским племенима.

коментара

  • U mojoj kući niko ne sluša i ne čita pesme Marine Tucaković. Umesto Biblije čitam liriku Ive Andrića, Antologiju srpskog pesništva Miodraga Pavlovića znam skoro napamet, Rade Drainac mi je omiljeni pesnik, moja deca znaju napamet ceo „Plavi Čuperak“.Verovatno ima mnogo takvih porodica, Ja sam po zanimanju medicinska sestra u penziji pa se moje prijateljice čude zašto ne idem na koncerte Cece Ražnatović.Zašto sam vam sve ovo rekla? Mislim da ima još ovakvih kao ja i da ima nade i za jezik i za kulturu. Mnogi od nas su išli u školu da nauče nešto, a ne samo da završe školu .Pozdravljam vas.

  • Hm… Ja sam u dilemi… Šta će biti sa pesmom, i šta će biti sa pevaljkom, i sa tim veselim Džems Bondom, ako joj kojim slučajem napravi kćerku…?

  • Драга колегинице Светлана,

    хвала што сте написали овај текст, као и многе друге језичке прилоге на овом изузетно важном сајту који сте покренули са колегом Новокметом. Светао сте пример активне борбе за унапређење језичке културе у Срба и очувања српске ћирилице и српског језика. Да је Вук С. Караџић жив, био би поносан на Вас. Само вредно и храбро даље – на начин на који сте радили и до сада: стручно, квалитетно, кратко и јасно, стилски сјајно.

    Срдачан поздрав,

    доц. др Александар Вулетић

  • Аутор претендује на потребу чистоте српског језика у смислу што ређе употребе страних речи и израза, а сам на почетку свог текста, који очито претендује на епитет научни, користи израз „ситуација“. Такође, неосновано, у духу нових времена, користи родно прилагођен израз „извођачица“. Који злочин над језиком. Међутим, другачији, тј. исправан текст је узалудно очекивати, обзиром на назив код кога је аутор запослен, тј. Институт, иако Срби имају израз за институцију, а то је – установа.

Оставите коментар