КАКО ГОВОРЕ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ? 4


Марина Николићпише: др Марина Николић (научни сарадник Института за српски језик САНУ)

Сведоци смо свакодневних кршења комуникативних, језичких и нејезичких норми. Нажалост, у Србији има много неписмених и необразованих људи. Али како говоре они други, писмени и образовани? Како заиста данас говоре интелектуалци?

Наравно, нису ни сви људи који имају факултетску диплому, или су на корак од ње, једнако образовани (ту мислим и на формално, али и на, често важније, неформално образовање). Што смо више књига прочитали, земаља пропутовали, људи упознали, то ће наша култура бити на вишем нивоу. А степен језичке културе сразмеран је степену опште културе.

Зато, најчешће, нужно приморани несрећном уопштавању, говор интелектуалаца можемо поделити на два типа: на елитни и средњекњижевни говор. Јасно је да се овде ради о типовима изражавања који припадају сфери књижевног језика, а разликују се само по нивоу говорне културе појединца.

Интелектуалац

слика преузета са сајта brianasrundown.blogspot.com

Елитни тип означава максимално владање свим могућностима једног језика. То значи успешно коришћење оног функционалног стила који захтева одређена комуникативна ситуација и строго разликовање особина усменог и писменог говора. Појединац чији говор припада елитном типу има богат изражајни фонд (синоними, различите форме изражавања, а у говору и разноврсне интонације) и уме да га успешно користи. Он не греши у правописној, ортоепској и граматичкој норми, али и поштује своје саговорнике и понаша се у складу са културном традицијом. Увек и све у језику користи сврсисходно, употребљава али не злоупотребљава стране речи. У исто време говорници елитног говора добро и слободно владају језиком, тако да се могу играти њим, употребљавати разноврсна језичка средства и бити креативни. Говорници елитног говора имају критички однос према говору, како према туђем, тако и према сопственом. Како би постигли савршенство у изражавању, често преиспитују сопствено знање језичких правила, консултују правописне и друге језичке приручнике и речнике. Број оваквих говорника у једној заједници никада није велики. Друштвена елита не мора говорити елитним типом говора, али би требало томе да тежи.

Говорници средњекњижевног типа говора нису до краја овладали књижевним језиком, то јест свим његовим нормама. Дешава се да чине говорне и комуникативне грешке. Ови говорници оријентишу се према говору медија, медији су им узор, док они, с друге стране, најчешће у својим текстовима шире средњекњижевни тип говора. Говорници средњекњижевног типа говора не владају добро свим стиловима језика, већ најчешће оним који је својствен професији којом се баве, као и разговорним стилом. Тако, ако на послу често пишу извештаје, билансе, уговоре или друго, само ће добро умети да напишу те, већ познате, шаблонизоване форме, док ће у креативним или непознатим писменим задацима слабо реаговати. Најкарактеристичније за ове особе је принципијелно задовољство својим интелектуалним капацитетом и знањима која поседују, велика самоувереност и потпуно одсуство самокритичности. То доводи до екстремних и потенцијално опасних друштвених појава: тзв. граматичком нацизму http://www.politika.rs/pogledi/Istok-Pavlovic/Gramaticki-nacisti.lt.html и тзв. беонарцизму http://www.politika.rs/pogledi/Istok-Pavlovic/Beonarcizam.lt.html.

Ове особе се врло често служе народном етимологијом, а слабо користе речнике и друге језичке приручнике, јер своје изражавање сматрају перфектним, па се љуте и врло су дрски уколико их неко на пристојан начин, примерено и у доброј намери, исправи. Овај тип говорника је најмасовнији. Однос према елитном типу говора код говорника средњекњижевног типа је различит, они или теже да њиме овладају или су противници елитног типа. То зависи од нивоа опште културе појединца. Различито је понашање и према страним речима. Овом типу својствено је или стремљење ка свему што је страно (у животу и у језику) или ксенофобија.

Трећи тип, који једва да припада овој теми, фамилијарно-разговорни, налази се на граници између књижевног и некњижевног. За говорнике који га представљају карактеристично је владање само неки разговорним неформалним подстиловима. У њиховом говору обилују нестандардна лексика, жаргонизми, језичке грешке. Често не владају писменим формама, па тако не само да не умеју да напишу есеј, реферат, молбу, него ни да попуне образац или уплатницу, пошаљу имејл, прочитају и протумаче уговор пре него што га потпишу. Носиоци овог типа најчешће су млади људи, средњошколци, који су и сами у некој међуфази између деце и одраслих људи, па у том у развоју не би смели пропустити да овладају што боље својим матерњим али и бар једним страним језиком.

Студенти, наравно, улазећи у круг академских грађана, постају део друштвене елите. Или би бар тако требало да буде. Свакако, морају се потрудити. Индекс није улазница у интелектуалне кругове, а академско образовање тек је возачка дозвола – кад је добијеш, још увек ниси прави возач и још увек не знаш добро да возиш. Само имаш прилику да то постанеш.


Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

4 thoughts on “КАКО ГОВОРЕ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ?

  • Данило Радосављевић

    Поштована Марина,

    Веома поштујем ваше ставове и мишљења која сте износили на другим местима, и писмено и усмено, а са којима сам ја имао прилике да се упознам. Овог пута имам потребу да изнесем критику овог текста, а коју ћете ви као интелектуалац елитног типа говора прихватити као могућност преиспитивања и побољшања ставова изнетих у овом тексту. Барем кажете да се тако понашају интелектуалци елитног типа говора. Управо је то кључна тачка ове критике.
    Сматрам да сте у овом тексту сасвим неоправдано, а могу рећи и опасно, унели димензију социолошке и психолошке анализе карактерних типова. То и није тема овог текста, надам се. Износите мишљење да су говорници елитног типа толерантни, самокритични људи који теже вишим лествицама цивилизацијског напретка, а већ су изнад просечног интелектуалног и културног развоја, логично за њих се везује демократски тип личности. Док су говорници средњекњижевног типа за који везујете особе са великим уделом професионално деформисаног речника, нетолерантни људи, могло би да се помисли екстремисти склони насиљу, који не прихватају критику и не желе да усавршавају своја знања. За њих везујете тоталитане начине мишљења, нацизам и слично (наравно на нивоу правописа али кроз даљу анализу личности…).
    Превише кратак текст, а толико обухватан да мора довести до оштре поделе међу поменутим типовима што доводи до стварања стереотипа, уопштавања и површних оцена. Управо овакве поделе се могу наћи у тоталитарној политичкој мисли којој ви свакако не припадате.
    Сматрам да овај текст мора или детаљније да објасни разлике, укључивањем више типова говорника или у овом облику уопште и да не буде објављен. Једном речју, изградња стереотипа. Што се трећег типа говорника тиче, чини ми се да уопште не спада у групу интелектуалаца, тако да ћу то занемарити.

  • Марија

    Поштована Марина,

    Мени се чини да степен језичке културе појединца нема никакве везе са тиме да ли је он толерантан, самокритичан и сл. Пошто сте нам оставили линкове неких чланака у Политици, дозволите ми да и ја Вас упутим на један чланак у Политици како би било јасније о чему говорим.

    Ради се о тексту ,,Лет изнад знања“, а аутор је проф. Дарко Танасковић. За проф. Танасковића не можемо рећи да не припада елити и да не влада књижевним језиком. Не можемо рећи ни да не говори више језика и да није пропутовао свет. Међутим, када будете прочитали његов чланак (који је објављен у склопу лингвистичке полемике о томе како треба писати име компаније ,,Етихад“), видећете да се и елита може једнако примитивно понашати, да и елита може бити нетолерантна, тоталитарно оријентисана, без трунке самокритичности, и са веома одбојним ставом према енглеском језику као тренутно доминантним страним језиком. А видећете и да та елита и те како уме да дискриминише и потцењује студенте на основу њиховог тренутног статуса и година.

    Можда сам ја у заблуди, али ја верујем да и неписмени сељак може бити и те како толерантна особа. И сматрам да није све црно-бело. А научни радник никако не би смео да има такав поглед на ствари јер је то далеко од правог научног гледишта.

    • Језикофил Аутор чланка

      Чињеница је да се у тексту Марине Николић ни на једном месту не спомиње реч толеранција, нити то да ниво нечије толернације зависи од социјалног статуса, образовања, етничке припадности, материјалног стања или било каквог другог одређења, већ се каже да да припадници елитног типа говора поштују саговорнике (тј. слушају их без прекидања и упадица) и имају развијен критички однос према сопственом писменом и усменом изражавању, трудећи се да их побољшају, што их, заправо, и чини тзв. елитним говорницима једног језика.
      Такође, нигде се не наводи да је такав тип изражавања, назван овај пут „елитним“, не у смислу класног или социјалног одређења, већ искључиво језичког, обавезно резервисан за одређени образовно-социјални-материјални круг (цитирамо: „нису ни сви људи који имају факултетску диплому, или су на корак од ње, једнако образовани (ту мислим и на формално, али и на, често важније, неформално образовање)), нити да уз такав тип говора и говорника иде и низ алтруистичких и племенитих особина.
      И сами смо пречесто сведоци да високообразовани људи, често и из политичког естаблишмента, користе врло непримерене изразе у ударним телевизијским терминима, муче се да јасно изразе своје мисли и идеје, неретко вређају и нападају саговорнике итд. Дипломе и титуле их не амнестирају од накарадног размишљања и још накараднијег служења језиком које се граничи са злоупотребом.

  • Filipović

    Vrlo dobar tekst, Nikolić, vrlo dobar.

    Evo ja sam se „nužno primoran nesrećnom uopštavanju“ odmah prepoznao u jednoj kategoriji. Sad što se neke individue, eto, prepoznaju i pronalaze malo ovde, malo onde, a možda malo više gde se nisu nadale, pa zar ih zaboga nisu učili da treba slušati šta doktor kaže…

    „Predajem komentar“ i puno Vas pozdravljam.