НЕ МОГУ ДА ЗАСПЕ ИЛИ НЕ МОГУ ДА ЗАСПУ 2


пише: проф. др Рада Стијовић (Институт за српски језик САНУ).

Језички саветникДа ли се каже: „Од врућине малишани нису могли да заспе целу ноћ“ или „Од врућине малишани нису могли да заспу целу ноћ“?

Данас је правилно и једно и друго, зато што је норма прихватила говорну праксу. Иначе, доскора је исправна била само прва реченица (Нису могли да заспе), јер сви глаголи ове глаголске врсте имају -е у трећем лицу множине: (они) држе, ћуте, броје.

Облик заспу јесте треће лице множине глагола засути: „Треба да заспу песком овај отвор“. Мешањем са овим глаголом, а још више под утицајем трећег лица множине презента већине глагола у српском језику, који ту имају наставак -у (они пишу, брину, певају, чују итд.), почело је да се говори и „Не могу да заспу целу ноћ“. Та појава се толико раширила да су је прихватили и нормативисти.

У народним говорима честа је појава уједначавања облика трећег лица множине презента у овом правцу, па се чује: они раду, носу, држу, али то не припада књижевном језику. Тежња ка уједначавању и успостављању јединственог обрасца промене језичка је логика и незаустављив процес. У књижевном језику том процесу се опире писана норма, тежећи да сачува постојеће стање. Али језичка пракса и ту често успе да наметне неко решење.

(чланак је објављен у новој књизи Раде Стијовић „Језички саветник“ у издању „Чигоја штампе“.)

 


Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

2 thoughts on “НЕ МОГУ ДА ЗАСПЕ ИЛИ НЕ МОГУ ДА ЗАСПУ

  • Jovo

    U mom govornom okruzenju kao i sveukupnom dosadasnjem obrazovanju govorilo se da oni nisu mogli da zaspu. Nikada nisam ni cuo da bi oni mogli da zaspe. Ako i mogu pitam se onda sta bi treće lice jednine muškog, zenskog i srednjeg roda tada radilo. Vjerovatno bi probdjelo do jutra čekajući da se oni naspavaju i ustanu. Šalu na stranu, čini mi se da se mi previse opterecujemo teorijom, svrstavajuci rijeci u neke grupe i podrgupe „pod moranje“, kao da je najbitnije to da li one imaju nastavak -e, ili -u ili bilo koji drugi i da im se prema tome odredjuje sva „sudbina“.

    Prema mom skromnom misljenju, svaka riječ je priča za sebe. Takođe, mislim da se neke riječi jednostavno ne „žele“ i ne mogu svrstati u unaprijed određene vrste. Kada se to radi „nazor“, gdje god nešto štrči i odudara onda nastaju i izuzeci od pravila, kojih je čini mi se i previše.

    Zato, mislim da treba pustiti riječ u „promet“ i vidjeti kako, da li i u kojem će obliku opstati. Isto kao što su neki pametni ljudi smislili da, prije nego što naprave trotoare npr. po parku, treba prvo pustili da se po travi naprave staze, pa ih tek onda popločavati. Tako isto treba i sa riječima uraditi, pustiti da ih narod utaba i iskleše, a da ih mi onda kao gotove, samo smjestimo gdje i pripadaju bez potrebe da ih kasnije premještamo kada se ispostavi da im je upotreba malo drukčija.

    I na kraju, zasto bi glagol „zasuti“ imao pravo prvenstva u odnosu na glagol „zaspati“ pa da on ugrabi treće lice množine. Ako ćemo i po učestalosti, mališani ne zaspu neki otvor pijeskom ni po nekoliko mjeseci pa ni godina, ali zato svaku noć zaspu.

    Poštujući nauku koja mi je i omogućila zdravorazumsko rasuđivanje i pravo na mišljenje, koje naravno i ne mislim da je 100% ispravno ni jedino, srdačno vas pozdravljam i želim svaku sreću u radu i životu.

    Jovo Čulić

  • Александар

    Овај примјер најбоље показује како данас функционише књижевна норма српског језика. Јасно је да само облик „заспе“ у трећем лицу множине етимолошки може бити приxваћен као исправан јер се ради о глаголу који припада седмој Стевановићевој врсти глагола, а ти глаголи редовно у трећем лицу множине имају наставак за лице -е. Нормативисти, умјесто да слиједе етимологију и здрав разум (јер како разликовати да ли се у овом облику ради о „засипању“ или „спавању“?!), пуштају да иx при нормирању води искривљени народни говор, настао по правилима језичке економије која путем аналогије упрошћава и скрнави језик. Језичка норма би требала да буде регулатор и исцјелитељ оваквиx скрнављења, умјесто да иx приxвата као исправне. Наравно, неке појаве је немогуће спријечити да добију статус књижевниx јер су дубоко укоријењене у народни говор без обзира што су етимолошки неприxватљиве (такав је случај са глаголом бити у аористу који са радним глаголским придјевом твори потенцијал, и гдје је облик трећег лица множине добијен аналогијом према облицима другог и трећег лица једнине – би), али овакво неправилно конјугирање глагола неопxодно је изузети из књижевне норме како не би дошло до узрупирања глаголског система српског језика и његовог напрасног редуковања. Моје је мишљење да је главни задатак нормативиста сачувати чистоћу и богатство језика, а овај примјер свједочи сушту супротност њиxовог дјеловања. Зато желим замолити Вас и све језикословце да размишљате у том правцу. Свако добро!