Лектура за минут

Португалски азулежо и италијански труло

Написао/ла Језикофил

Прилагођавање страних речи и имена одувек је лекторима задавало главобољу. Неке од таквих главоломки јесу португалски азулежо и италијански труло.

Португалци у својој традицији негују посебан стил осликавања керамичких плочица који се назива азулежо. Ова техника метонимијом је добила име од плочица које су управо резултат те технике – азулежо. Проблем у српском језику јавља се претежно у множини, будући да је на португалском множински назив ових плочица азулежос (порт. azulejos). Ову реч у српском језику деклинирали бисмо као именицу стампедо, дакле у једнини: азулежо, азулежа, азулежу…, а у множини: азулежи или азулежа, азулежа, азулежима… Не сматрамо потребним чување крајњег вокала као дела основе, нпр. азулежоа, азулежоу… азулежои итд.

Ако путујемо само мало ближе, у град Алберобело у регији Пуља на југу Италије, видећемо необичне кућице беле боје са сивим купастим крововима, односно срешћемо се са јединственим типом грађевина познатим под именом труло (итал. јд. trullo мн. trulli). Става смо да нема основа да се ова реч адаптира на -и, -ија, -ију…, дакле да дође до проширења основе, па предлажемо да реч у једнини гласи труло, трула, трулу… Што се множине тиче, предлажемо трули, трула, трулима итд. Нисмо за то да множина буде трула. Наиме, ова реч је и у свом једнинском и у множинском облику већ ушла у српски језик, те би се обликом Н. мн. трула (иако би можда био системски најбоље решење) унела само додатна забуна.

Да додамо на крају: пошто је реч о појмовима који су или релативно скоро ушли у српски језик или су познати само малом броју говорника, у неким случајевима може се прибегавати описним конструкцијама, а могу се користити и наводници да се покаже непотпуна адаптација ових назива.

Оставите коментар