ШТА ТРЕБА ЗНАТИ О ГЛАГОЛУ ТРЕБАТИ 10


пише: проф. др Рада Стијовић (Институт за српски језик САНУ).

Рада Стијовић       Глагол требати може бити пунозначан и тада има личне глаголске облике: требам, требаш, требамо итд.: „Требају ми твоји савети”; „Пожури, требаш ми”; „Требао му је кишобран”. Овај глагол може бити и непотпуног значења, тада се допуњава другим глаголом, а стоји у трећем лицу једнине, које је одлика безличности (треба, требало би, требало је): „Треба да учиш”; „Требало је да пожуримо”; „Требало би да стигнемо на време”.

         Погрешно је: „Требаш да учиш”, „Требамо да пожуримо“. Проблем се јавља када се субјекат нађе испред глагола требати, а реченица је у прошлом времену или кондиционалу. Ако поштујемо правило о безличности помоћног глагола требати, реченица би морала да гласи: „Стигли су сви они који су требало да се такмиче”; „И он би требало да дође”.

      Ово је као да смо рекли „Стигли су сви који су морало да дођу”. Реченица се може исправити тако што ће се глагол требати пребацити на прво место: „Требало би да и он дође”. Када то није могуће, једино решење је ставити глагол требати у лични глаголски облик: „Стигли су сви они који су требали да се такмиче”. Нема потребе круто се држати правила о глаголу требати. Много су тежа ова синтаксичка огрешења.


Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

10 thoughts on “ШТА ТРЕБА ЗНАТИ О ГЛАГОЛУ ТРЕБАТИ

    • Језикофил Аутор чланка

      Навешћемо вам одломак из „Српског језичког приручника“ који се односи на овај пример: „У другом примеру (Ми нисмо требали да дођемо, али смо ипак дошли) суштина реченице захтева да субјекат ми дође на почетак и зато не би било никакво решење преправити реченицу у „Није требало да ми дођемо“ (а још горе би било „Ми није требало да дођемо“, због неслагања глагола са субјектом) … Принуђени смо, дакле … да допустимо и личне облике глагола требати у случајевима када је овај у прошлом времену или кондиционалу и када му субјекат претходи (где се под субјектом подразумева и релативна заменица). При томе треба имати у виду да је ово изузетак од општег правила… (Српски језички приручник, стр. 149).

      Такође, И. Клајн и П. Пипер су у „Нормативној граматици српскога језика“ (Матица српска, 2013) препоручили: „Изузетно, у односним реченицама каткад се мора дозволити и лична употреба деонтичког требати, пошто се безлични глагол не би могао сложити са субјектом: Дошли су сви они који су требали да дођу. Не би било добро: Дошли су сви они који је требало да дођу“ (стр. 165).

      Дакле, и у једном и у другом случају (су требало/ је требало) безлична употреба глагола требати у прошлом времену или кондиционалу (са субјектом који долази испред глагола) доводи до неслагања субјекта и предиката, односно нарушавања конгруенције.

      • Milan Vujačić

        Na stranu što nemam nikakav problem sa konstrukcijom „Došli su svi koji je trebalo da dođu“, moram da kažem da mi ni Vaša objašnjenja nisu u potpunosti jasna. Ovde govorimo o dva potpuno različita, homonimna glagola koji se jasno diferenciraju u značenju. U prvom slučaju, glagol trebati ima lične glagolske oblike i tumačimo ga kao „biti potreban, imati potrebu“. U drugom slučaju, glagol trebati, u značenju „morati“ ili sličnom, bezličan je.

        Pošto smo se složili oko ovoga, nije mi jasno zašto pravite izuzetak samo u slučaju prošlog vremena i kondicionala, i to kada se subjekat nađe ispred glagola? Šta se, po Vama, dešava u prezentu? Na primer, da li ćete reći da stižu svi oni koji treba ili koji trebaju da se takmiče? Ako se u prezentu ne pravi ta distinkcija, a po Stevanoviću se, na primer, ne pravi, jer on navodi „Ti treba (a ne trebaš) da dođeš“, zašto bi onda u prošlom vremenu ili kondicionalu bilo drugačije?

        Primer koji navodite, „Mi nismo trebali da dođemo, ali smo ipak došli“, zapravo jeste identičan sa konstrukcijom „Nije trebalo da (mi) dođemo, ali smo ipak došli“, jer nastaje tzv. „podizanjem subjekta“ iz zavisne klauze u glavnu rečenicu. Iako bi u tom slučaju glagol trebalo da kongruira sa subjektom, on to ne može jer je po definiciji bezličan. Ako bismo prihvatili vaše izuzetke, onda ovaj glagol ne bismo više mogli označavati kao bezličan ni u kom slučaju. Stoga, po meni je logičnije konsekventno posmatrati glagol „trebati“ (u znač. morati) kao bezličan, a slučajeve u kojima ne dolazi do slaganja subjekta i predikata (npr. „Mi nije trebalo da dođemo“), kao izuzetke u pravilima kongruencije. Ovi izuzeci su uslovljeni specifičnom semantičkom strukturom glagola „trebati“ koja uslovljava njegovu „specifičnu“ sintaksičku realizaciju.

      • Petar Blagojević

        Nisam stručnjak, ali me ova objašnjenja zbunjuju. Slažem se sa Milanom Vujačićem, čije je objašnjenje meni razumljivije. Ne smeta mi ,,Mi nije trebalo da dođemo, ali smo ipak došli“, ali ako je iz nejasnih razloga to u prošlom vremenu i kondicionalu neprihvatljivo, siguran sam da je uvek moguće naći rešenje da subjekat bude iza glagola trebati (npr. Iako nije trebalo da dođemo, mi smo ipak došli)

  • Јована Р.

    Правило је једноставно слуђујуће! У једном случају овако, у другом случају онако. ЗАШТО? Зашто за глагол требати није остављена макар могућност да у свим положајима, глаголским временима итд. буде пун?
    О поређењу с глаголом морати да не говорим. Наравно да „Стигли су сви који су морало да дођу” звучи ужасно. Али ако већ правимо аналогије, ево како би звучала аналогија са правилно употребљеним глаголом требати: „Требало би да и он дође“ -> „Морало би да и он дође.“
    Не желим да дискредитујем госпођу Стијовић, и разумем када треба користити безлични а када лични облик глагола требати, само сам уверена да је премало оних који то умеју у свакој ситуацији да употребе како треба и да су стандардолози овде застранили у потреби да пошто-пото истерају једно правило које се „у животу“ једва држи на ногама.

  • Joвана

    O, коначно и о овоме да се проговори, а не да се људи држе безличног облика ко пијан плота.

  • Dubravka

    Vaše objašnjenje mi se uopšte nije dopalo (tj. nije me ubedilo), kao ni objašnjenje profesora Klajna – inače ga veoma cenim i uglavnom me, skoro uvek, ubedi… U ovoj polemici ubedljivije je ono što je u komentaru napisao Milan Vujačić. Ako mora/treba ovako kako ste vi i profesor Ivan Klajn rekli, meni je prihvatljivije da ovaj glagol u svim varijantama bude lični – bez izuzetaka i dodatnog zbunjivanja…