Вук као терминолог – други део


пише: Ана Ранђеловић,

истраживач-сарадник Института за српски језик САНУ

Пружајући Вуку драгоцену помоћ својим граматичким знањем, непосредан утицај на Писменицу оставио је и Лука Милованов. Захваљујући њему, Вук је прихватио и знатан број граматичких термина који су се разликовали од традиционалне црквенословенске терминологије, што је посебно уочљиво у одељку „О гласоударењу”. Тако су, на пример, и код Милованова и код Вука једнаки следећи термини: једносложна ријеч, материњи језик, правописање, пригласило, прости глас итд. Најзначајнија терминолошка иновација коју је Вук преузео од Милованова јесу називи за четири српска акцента: пригласило одуљујуће, пригласило преодуљујуће, пригласило подижуће и пригласило преподижуће.

Као граматичар, Вук се трудио да опише и тумачи оно што се налази у народном говору. Мразовићева црквенословенска граматика није му могла послужити као узор за такав посао већ само као основни подстицај, и то, као што већ рекосмо, у опису именске и глаголске промене. Међутим, у погледу терминологије, она је имала врло снажан утицај на Вука, много снажнији од утицаја Милованова и Мркаља. Вук је од Мразовића преузео бројне класификације, а самим тим и њихове црквенословенске називе. Тако је, на пример, дијелове говора (одн. врсте речи)  поделио на склањајеме и несклањајеме (променљиве и непроменљиве). Обиље славенизама уочава се и у самим називима за врсте речи: именица је име суштествително, придев – име прилагателно, број – име бројително, заменица – мјестоименије, везник – сојуз, узвик – междометије итд.

Приличан број традиционалних црквенословенских граматичких термина у Писменици иде у прилог научним тврдњама да је млади Вук у почетку свога стваралаштва писао славеносрпским језиком. Њима се могу придодати још неки аргументи: његова реченица, нарочито у Предговору, јесте барокна; финална позиција глагола у реченици представља наслеђе из славеносрпског језика итд. Ипак, врло је значајно поменути да Вук у Писменици такође започиње процес посрбљавања, пре свега фонетског и творбеног, што је нарочито уочљиво код великог броја термина који имају облик глаголске именице са црквенословенским суфиксом -ије. Вук је овај завршетак системски посрбио у -ње и на тај начин је, на пример, правописаније променио у правописање, наклоненије у наклонење, оконченије у окончење, гласоудареније у гласоударење и др.

Sabrana-dela-u-10-knjiga-Vuk-St-Karadzic_slika_O_13947677

Сабрана дела Вука Караџића

Ако пак упоредимо граматичке термине у Вуковој Писменици са онима које је употребио у Граматици уз Српски рјечник из 1818. године, запазићемо да је Вук за четири године рада постигао већу прецизност и тачност у именовању научних појмова. Пре свега, занимљиво је напоменути да су делови Граматике, осим домаћих наслова, означени и латинским (нпр. „О претварању полугласни слова – de consonantium commutationibus”, „Уравненије прилагателни имена – de comparatione adjectivorum”, „О глаголу – de verbo” итд.). У доба када је Вук писао Граматику латинска терминологија је могла бити заједнички елемент, средство за споразумевање међу словенским и осталим научницима. Домаће, словенске граматичке терминологије развијале су се углавном у различитим правцима, чак и на подручју истог језика, па је латинска граматичка терминологија могла наступити у улози кохезионог фактора.

Иако се неколико термина у Граматици из 1818. поново јавља у нејотованим облицима са црквенословенским суфиксом -ије, нпр. уравненије, наклоненије, гласоудареније и сл., највећи број терминолошких иновација одликује се приближавањем народном, пре свега тршићком говору. Тако је, нпр. ранија терминолошка синтагма множествени број под утицајем живог говора и путем дисимилације групе мн- која прелази у мл- постала мложествени број; по истом моделу умножно име бројително постало је умложно име бројително, а од будуштег времена створен је понародњени облик будуће време итд.

И на крају се можемо запитати како то Вук, као изразити пуриста у почетку свога научног стваралаштва, користи обиље славенизама? Одговор је јасан – Вук је славенизме заправо сматрао домаћим речима и њиховом употребом повезивао је свој народ са осталом „славенском браћом”. У борби за културни идентитет властитог народа, он се није одмах одрекао традиционалног црквенословенског наслеђа. Постепено је радио на његовом посрбљавању, најпре фонетском и творбеном, а затим је врло рано, од првог издања Рјечника 1818. године, готово редовно уобичајио да код првог увођења термина у заградама напише и његов латински еквивалент – дакле, контактни синоним – чиме је обезбеђивао разумљивост и препознатљивост термина на европском нивоу.

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *