Зашто су у лажи кратке ноге?


Било да је у питању мало шминкање истине или озбиљно лагање, неоспорно је да смо, иако нас лаж од блиских боли и вређа, генерално постали неосетљиви на њу. Лагање се данас види нешто благонаклоније него нпр. пљување на улицу или лепљење жвакаће гуме испод седишта у биоскопу. А какав је статус лажи у језику?

По речима проф. Драгане Мршевић Радовић, антропоцентризам у фразеологији доводи до тога да се различите човекове духовне потребе доводе у везу са физичким (нпр. жеђ за знањем), па се и лаж у језику може третирати као нешто што је подсвесно у вези са храном. Тако имамо масно лагати у значењу „намерно, претерано, безобзирно лагати“. Као што је масна храна пословично добра, богата, тако је и масна лаж крупна и велика.

Такође, често се за некога ко лаже каже да лаже и маже. Ово мазати може да значи „превлачити машћу“, али вероватније води порекло од „премазујући нешто бојом“, пошто је прасловенска реч за боју – маст. Обема овим радњама мења се спољашњи изглед ствари и оне се представљају другачијим него што уистину јесу, што је, у ствари, и суштина лагања. Отуд и израз: Како тај масти у смислу – како лаже.

Пошто је лаж сушта супротност истини, није необично што се уз њих користе и различити епитети. Уз истину се, ради појачавања њене вредности, користе епитети „гола“, „чиста“, „сјајна“ и „светла“, док се за лаж, супротно истини, каже да је „мутна“, „прљава“, „ружна“.

Такође, у традиционалном поимању вредности, истина се сматра „дубоком“, а лаж „плитком“, односно борба за истину је увек узвишене природе, док је лаж нешто подло, ниско, кратко. То потврђује и низ пословица типа У лажи је плитко дно или Лаж је дебела али кратка. Отуд и пословица У лажи су кратке ноге, објашњава Д. Мршевић Радовић.  Међутим, афоризам би ту могао да дода „кратке ноге, али дубок буђелар“.

 Ипак, у данашњем друштву лаж све више постаје фина, изоколна, ненаметљива, од оног „лепа ти је та фризура“ до „не, ниси уопште дебела или дебео“. Понекад чак и служи сврси, да некога поштеди секирације, да улије лажну, али неопходну наду, да можда некога извуче из невоље или опасности. Лепо каже у једном тренутку Ахмед Шабо, јунак романа Тврђава Меше Селимовића: „Никада нисам ни слутио да и лаж може спријечити зло.“

(више о овоме прочитајте у раду О антропоцентризму у српској фразеологији – лажљив, лагати у синхронији и дијахронији Драгане Мршевић Радовић, Књижевност и језик LV, 1-2)

 

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *