Реч лингвисте

КАКО РАЗЛИКОВАТИ СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК И ДИЈАЛЕКТЕ ИЛИ: ПРОБЛЕМ БУЊЕВАЧКОГ ПИТАЊА

Написао/ла Језикофил

Стандардни језик представља говорени и писани идиом којим се чланови једне заједнице служе у званичној комуникацији – у школи, науци, публицистици, медијима, култури – то је, дакле, језик који задовољава све потребе друштва којем служи. Установљава се нормирањем, односно прописивањем правила за његову употребу на свим језичким нивоима – фонетском, морфолошком, синтаксичко-семантичком и лексичком. Стога, стандардни језик мора поседовати приручнике који прописују норме на поменутим језичким нивоима, па су тако правила писања остварена нормативним правописом, док се остале норме прописују нормативним граматикама и нормативним речницима.

Народни говори, односно дијалекти, нестандардни су језички варијетети који су настали територијалним раслојавањем језика.

Територијално раслојавање језика манифестује се у чињеници да исти језик с одређеним разликама употребљавају говорници који потичу с различитих делова његовог подручја. Говори се групишу на основу заједничких специфичности које се могу наћи на свим језичким нивоима и тако груписани означавају се термином дијалекат.

Како сазнајемо о специфичностима одређеног дијалекта?

Постоји мноштво монографија у којима су дијалекти детаљно описани на појединим или на свим језичким нивоима.

Важно је направити разлику између нормативних и дескриптивних приручника – тако су дијалекатски говори описани у монографијама које се баве системом по којем говор одређеног краја функционише, или је на основу лексема својствених говору тог краја сачињен речник. То су приручници којима се описује стање забележено у датом говору, а не прописују се правила за његову употребу, што је задатак нормативних приручника, те у овоме можемо сагледати једну од кључних разлика између стандардног језика и народних говора.

Некадашња српско-хрватска језичка заједница обухватала је три наречја – штокавско, кајкавско и чакавско. На штокавском наречју заснован је стандардни српски језик, али и стандардни хрватски, као и некадашњи српско-хрватски. Међу штокавским дијалектима заступљени су старији и млађи говори (староштокавски и новоштокавски), и то екавског, ијекавског или икавског изговора. Новоштокавски икавски дијалекат, којим говоре Буњевци у Бачкој, није узет за основу некадашњег српско-хрватског стандарда, па и данас није део основе ни српског, нити хрватског језичког стандарда.

Буњевачки говор на територији Бачке новоштокавски је икавски дијалекат и међу његовим структуралним карактеристикама које га разликују од осталих новоштокавских дијалеката издваја се икавски рефлекс прасловенског вокала јат (млико, пивам, дица) – према осталим структуралним карактеристикама ови се говори у начелу поклапају са стањем у херцеговачко-крајишком (источнохерцеговачком) дијалекту, уз напомену да, као и остали дијалекти, поседује и себи својствену дијалекатску лексику. Ова лексика забележена је у Речнику бачких Буњеваца, који је објављен 1990. године као прва књига у едицији Дијалекатски речници у издању Матице српске, што је важно напоменути како би се спречио евентуални покушај да се дескриптиван приручник прогласи нормативним.

На основу изнетих чињеница о буњевачком говору јасно је да је неоправдана одлука да се такозвани буњевачки језик уведе у службену употребу на територији Суботице, пре свега, јер то није језик, већ дијалекат, а дијалекатски говор не може бити у службеној употреби, односно, заступљен у званичној комуникацији. Такође, важно је напоменути да се народном, дијалекатском говору не може тек напрасно додељивати статус језика, посебно уколико за његову аутономију нема никаквих научно аргументованих чињеница, али ни нормативних приручника којима би тај говор, чак и да за то постоји научно утемељено оправдање, био стандардизован. Називањем буњевачког говора буњевачким језиком одступа се од релевантних чињеница и општеприхваћених закључака до којих су дошли еминентни српски и хрватски дијалектолози. Осим тога, буњевачки језик не постоји у оквиру ISO 639 стандарда, што је још један аргумент бесправном проглашавању непостојећег језика службеним.

Језикофил

Извор

Codes for the Representation of Names of Languages. https://www.loc.gov/standards/iso639-2/php/code_changes.php

Литература

Бугарски, Ранко. Увод у општу лингвистику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1995.

Ивић, Павле. Српскохрватски дијалекти: њихова структура и развој. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1994.

Lisac, Josip. Hrvatska dijalektologija 1. Zagreb: Golden marketing – Tehnička knjiga, 2003.

Okuka, Miloš. Srpski dijalekti. Zagreb: SKD Prosvjeta, 2008.

Peić, Marko, Grgo Bačlija. Rečnik bačkih Bunjevaca. Dragoljub Petrović [red.] Leksikografska izdanja; knj. I. Dijalekatski rečnici. Novi Sad: Matica srpska – Subotica: Subotičke novine – Beograd: BIGZ.

Radovanović, Milorad. Sociolingvistika. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2003.

Оставите коментар