Бројимо до четири

Иако најчешће бројимо паре, ово није причица о милионима, већ о овим малим, ситним, паукалним бројевима. Милиони и хиљаде су именице, апстрактне, дакако; а паукал је иначе реч која је потекла од латинске речи paukus, што значи „мали број”.

Но, почећемо од броја један. Као што је познато, број један се понаша као придев и појављује се у сва три рода: један човек, једна жена и једно дете. Дакле, просечна савремена породица. Број један се понаша као придев, па кажемо да се просечна савремена породица састоји  од једног човека, једне жене и једног детета. Ни то није спорно.

Проблем већ настаје са поменутим паукалима: два, три и четири. Када, на пример, у просечну савремену породицу улети други човек или друга жена. Али да се вратимо на језичке проблеме и занемаримо породичне. Број два, дакле, разликује род: два човека, две жене, два детета. Међутим, деклинација овог броја, иако регуларна, готово да се не чује у свакодневном говору, а, бога ми, ни у говору медија. Једва да се зна да се мушки и женски род мењају: двају детета (чешће чујемо двоје деце), тј. двају мушкараца; а женски: двеју жена. Онда када је то неизбежно, може се чути, али тада обично настане једна пауза хезитације, тј. замуцкивањe и испуштањe полугласа, па се тек онда изговори број два у падежу. Говорници често избегавају, када су несигурни, да деклинирају бројеве, те тако добијамо реченице попут: „Награде су додељене глумицама, којих је било две.” Што се тиче бројева три и четири, они се готово и не чују у генитиву: трију, четирију, односно у дативу, инструменталу и локативу: трима, четирима (четирма).