ВИДите ли око себе заВИДне?

Завист је слепа и незаситљива… У очима завидна човека овај наш свет је прави рај, а сви ми људи смо блажени рајски житељи, једини он је заробљеник пакла, лишен мира и среће и сваког људског добра. И ту се ништа не да променити ни поправити. Док постоји, он ће вам завидети – вама и свима људима око себе, све до онога најнесрећнијег од несрећних међу живима…

Иво Андрић

О зависти и завидљивцима, завидним људима чије вечито незадовољство почива на непрестаном упоређивању са другима – промишљају филозофи, социолози, културолози, психолози. Мотив зависти и човека огрезлог у ово незавидно стање духа – представљају у својим уметничким делима књижевници, сликари… Завидан човек и завидан ниво привукли су недавно и нашу истраживачку пажњу, услед изненађености необичним психолошко-лексиколошким тумачењем придева завидан у ауторском тексту једног еминентног психотерапеута, објављеном на порталу Политика:

„Многи би се сагласили са ставом да у нашем друштву постоји невидљива социјална сила која појединцу не опрашта успех. […] Она покретачка сила која подстиче појединце да оспоравају туђи успех јесте осећање зависти. Ментални став из којег проистиче завист јесте упоређивање с другима, а корен тога је у детињству. […] Завист подстичемо несвесном неправилном употребом речи – мешањем речи „узоран” и „завидан”. Када би требало да кажу да се на некога треба угледати, да је узор или на узорном нивоу, често кажу да је на завидном нивоу, да му треба завидети.ˮ (https://www.politika.rs/scc/clanak/483483/zoran-milivojevic-za-politiku-tvoj-uspeh-je-moj-neuspeh)

Овакво тумачење значења и употребе придева завидан, те указивање на неопходну диференцијацију и различиту конотацију конструкција „на завидном нивоуˮ и „на узорном нивоуˮ у српском језику – послужило је аутору да опише и објасни поједине карактеристике српског менталитета. И премда се културолошке и етничке особености заиста неретко одсликавају у језику којим говоримо, тачније у избору лексичких јединица које користимо у одређеним говорним ситуацијама, овде није такав случај. Творбено-етимолошки заводљиво и наизглед логично објашњење „погрешне употребеˮ придева завидан заправо је репрезентативан пример језичке заблуде и површне семантичке анализе речи. Сличних лексичких заблуда и тумачења не мањка у српском јавном дискурсу

А да бисмо доказали да су синтагме узоран ниво и завидан ниво једнако „добреˮ и да су атрибути у њима у ствари синонимни, спровели смо мало истраживање о пореклу и значењу придева узоран и завидан у нашем језику. Речник српскога језика Матице српске дефинише придев узоран на следећи начин: ʼкоји служи као узор, пример или углед: узоран отац, узорна вредностʼ. Узоран ниво би, у складу са тиме, требало да буде онај ниво који ће нам служити као пример, на који ћемо се угледати и тежити да га постигнемо. С друге стране, Матичин једнотомни речник нас у дефиницији примарног значења придева завидан упућује на придев завидљив, поред кога стоји овакво објашњење: ʼкоме туђи успех и срећа изазивају завист, злобу; пун завистиʼ. Јасно је да је завидан или завидљив човек онај ʼкоме туђи успех и срећа изазивају завистʼ, али се поставља питање шта би у том случају био завидан ново: Да ли *ниво коме туђи успех и срећа изазивају завист, злобу? Хм… Тешко да ниво може осећати било шта, па самим тим не може бити ни завидљив, што показује да је у конструкцији завидан ниво, ипак, посреди неко друго значење придева завидан. Ако мало пажљивије погледамо одредницу завидан у РСЈ, видећемо да је, осим примарног значења завидљив, регистровано и његово секундарно значење и дефинисано на следећи начин: ’који се може пожелети, повољан, добар: бити у  завидном положају’. Дакле, када кажемо да је неко у/на завидном положају, то заправо значи да је неко ’у/на добром, повољном положају, какав се може пожелети’, а не да је то положај на коме му треба завидети.

Ако пак упоредимо примарно значење придева узоран са секундарним значењем придева завидан, можемо закључити да су ова два значења, у ствари, веома блиска. И узоран положај, с једне стране и завидан положај, с друге стране, јесу повољни положаји, који би требало да нам служе као пример, које треба да желимо и да се на њих угледамо, никако да завидимо оном ко се у таквом положају нађе. Према томе, завидан у српском језику није само онај који завиди, већ и онај који је добар, повољан, узоран.

Блиско значење речи узоран и завидан данас можда није сасвим очигледно, јер је придев завидан као основно значење развио значење завидљив, што је сасвим супротно од значења придева узоран. То је вероватно и подстакло наше психологе да у лексици српског језика потраже поткрепљење за одређене карактеристике које су својствене понашању његових говорника.

Остало нам је да протумачимо порекло придева узоран и завидан, те да њихово значење у савременом српском језику покушамо да протумачимо са становишта етимологије. У томе нам је помогао Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, Петра Скока. Придев завидан изведен је од глагола завидети, који је настао додавањем префикса за– на основни глагол видети (се). Истим процесом творбе добијени су и глаголи извидети, навидети, ненавидети, обневидети, привидети, превидети, увидети. У основи је, каже Скок, прасловенски корен *věd-, са гласом јат, који је у овој позицији различитим процесима који су се дешавали кроз историју језика, алтернирао са вокалом /и/. Скок наводи бројне сложенице и изведенице, које су настале додавањем различитих префикса и суфикса на прасловенску основу *věd-.  Тако данас у језику имамо именице вид, увид, привид, видик, видело, видокруг. Додавањем суфикса –tь добијена је апстрактна именица завист. Ово показује да су именица завист и глагол завидети добијени од корена вид-,  те су етимолошки у вези са гледањем – нешто што је добро и узорно треба гледати, тј. на њега се треба угледати. 

Етимологија придева узоран такође је повезана са гледањем. У савременом српском језику овај придев води порекло од прасловенског корена *zьr- и глагола зрети, што значи ’гледати’. Данас га у језику налазимо само у облицима са префиксима – назирати се (што значи ’постајати делимично видљив’), обазрети се (што значи ’погледати окренувши се’), прозрети (што значи ’продрети погледом кроз нешто’). Исти корен имамо и у именицама узор, прозор, назор, призор, презир, позориште. Све оне су етимолошки у вези са гледањем, с тим што „гледањеˮ може бити мање или више апстрактно. Од истог прасловенског корена као зрети изграђен је и глагол зарити, у значењу сијати, светлети,  а иста  значењска компонента очувала се у именицама зора и зрак. „Из осветљењаˮ, каже Скок, „следи гледање. Једно без другог не можеˮ.

У језику, али и у животу, када неког гледамо можемо се затим на њега и угледати, у њему пронаћи узор и подстицај, мотив да напредујемо; можемо тежити да будемо као тај неко. Када некога видимо, тај ће нам се можда свидети, а можда ћемо му и позавидети, у зависности од тога како гледамо и какви смо сами.

 Једно је сигурно – завист нашем менталитету можда јесте иманентна, као што тврде наши психолози, али српски језик и српски речници то ипак не потврђују. Дакле, завидан ниво може бити узоран ниво – реч је о нивоу коме треба тежити и у коме треба видети узор, а не о нивоу који у Срба изазива завист.

Пише:

др Јована Јовановић

Институт за српски језик САНУ

Истраживање спроведено уз подршку Фонда за науку Републике Србије, 7750183, Јавни дискурс у Републици Србији – PDRS