Однос између мисли, језика и стварности дуго заокупља пажњу лингвиста. Мислимо ли само оно што смо у стању да искажемо? Постоји ли оно што се не да обухватити мислима и језиком? Какав је уопште однос између појма и речи која означава тај појам? Са јабуком је лако. Румена, зелена, ситна, крупна, начета градљиком, опрљена сунцем ‒ јабука. Нешто је сложеније, али опет докучиво, пливати, црвен или много.
А шта нам у српском језику све може значити једно е, изговорено на различите начине? У петом тому Речника српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности дефинисана је лексема е. Означена је као узвик и речца за појачање и истицање, а уз њу стоји чак 12 главних речничких значења подељених на многа подзначења, што је чини једном од највишезначнијих речци у српском језику, поред, рецимо, речце да. Користимо је, на пример:
кад дозивамо: Никола! Е! Никола!
кад смо задовољни: Е, није што је наша, али је најбоља!
кад изражавамо злурадост: Е дошло је и мојих пет минута.
кад жалимо: Е, шта ли сам ја гледала кад сам се удавала…
кад неког тешимо: Е, нема ништа од нервирања, знаш.
кад омаловажавамо: Е баш ми је он јак инжењер, није ни прву годину завршио.
кад обуздавамо: Е, ало, лакше мало!
кад се слажемо: Е, да, баш сам на Марка мислио кад сам ти то рекао.
кад се изненађујемо: Е, па откуд ти у нашем крају?
кад заповедамо: Е, време је да кренемо.
кад се присећамо: Е, каква су то времена била!
Наведени примери осликавају само неке од употреба ове кратке и изузетно живе речи у српском језику. Без грешке читамо све понуђене примере, изговарамо е као неакцентовано или акцентовано, понекад са, како у Речнику стоји, узвичном артикулацијом, понекад без ње. Кад заповедамо, кратка је и одсечна. Кад се изненађујемо и присећамо, изговор је дуг и отегнут.
У Речнику је под бројем 12 наведено да је е и узвик за заустављање коња и волова. Данас, очигледно, ретко, а некад свакодневно, и са животињама смо били на е. За разлику од поменуте јабуке, е (осим ако није исписано слово е) нема појам у стварности на који се односи, већ употребну вредност: да појача, истакне, да привуче пажњу. На крају, дȃ се чак замислити и дијалог у ком саговорник једва користи било које друго језичко средство осим е, а други га савршено разумеју. Е, зато нам је е толико важно!
А (јавља се на телефон): Е!
Б: Мара се породила!
А: Еееее…
Б: Вечерас у седам код нас да прославимо.
А: Е, нека је са срећом! Долазим, наравно!
Мср Александра Томашевић
[Рођена 1996. године. Основне и мастер студије завршила на Филолошком факултету у Београду, на Групи за српски језик и књижевност. Студент докторских студија на Филолошком факултету и стипендиста Министарства науке, технолошког развоја и иновација, од 2022. ангажована на Институту за српски језик Српске академије наука и уметности, на Одсеку за стандардни језик. Добитник награде „Доситеја” 2019. године. Добитник стипендије за изузетно надарене студенте 2020. године. Учествовала на више конференција за младе филологе. Пише и објављује радове који се баве савременим језиком, нормативистиком и методиком наставе српског језика. Заинтересована за истраживање савременог српског језика, нарочито у области морфологије, синтаксе, семантике и прагматике.]
