Крупне друштвеноисторијске промене које су се збијале у прошлости несумњиво су се одразиле и на језик. Међутим, не смемо заборавити то да је управо језик друштвено условљена појава и да је, самим тим што се тиче друштва, у уској вези са политиком.
Након земљотреса који је задесио Банију, све чешће се у медијима води полемика о томе да ли се пише Бановина или је пак облик Банија тај који је у складу са нормом.
Када је реч о правилном писању Бановине и Баније, на уму треба имати то да говоримо о два потпуно различита појма и отуда не смемо дозволити полемику о томе да ли је правилно писање једног или другог облика.
Најпре треба истаћи то да бановина подразумева административно-управну област, док је Банија српски назив географске области у Хрватској између Купе, Саве, Уне и Петрове горе. Погледамо ли историјске уџбенике, целокупна територија Краљевине Југославије била је подељена на девет бановина. Спајањем неколико њих настала је Бановина Хрватска, па се, аналогно томе, данас, а то траје још од деведесетих година XX века, покушава међу хрватским званичницима говорити о Бановини уместо Банији као имену области.
Међутим, у вези са тим не би требало водити полемику, будући да се мисли на семантички два различита појма. Банија своје име носи од 1703. године када је прекинута неизвесност око судбине области између Купе и Уне. Лингвиста Петар Скок у „Етимологијском рјечнику хрватскога или српскога језика“ из 1971. године наводи да је Банија део Карловца и да је назив добијен додавањем суфикса -ија на основу бан, чиме и искључује постојање области која би се звала Бановина. Сва потоња разматрања у вези са писањем имена ове области тичу се само и искључиво политизације језика.
Покушавањем увођења облика, или блаже речено, инсистирањем на њему, Бановина за Банију у Хрватској и називати га „хрватским“, сходно истим начином творбе топонима Војводина (од основе војвода и суфикса -ина) или Херцеговина (од основе херцег и суфикса -(ов)ина), поставља се, међу становницима Хрватске, и то питање да ли су ови топоними хрватски. Међутим, сем истог (српскохрватског) суфикса, ово нема никакву ни историјску а камоли лингвистичку основу јер је реч о топонимима словенског порекла, па се, такође, не би смело говорити о хрватским или српским називима. Уосталом, у прошлости, када су правно формиране све наведене области, говорило се једним језиком, писало се једним писмом, а све области чиниле су једну државу, те би сваки покушај дестабилизације језика требало санкционисати.
Пише: Мср Душан Стефановић
Филозофски факултет у Косовској Митровици