Госпођа Норма је и мати и матер

Прошли пут смо видели да Госпођа Норма има неколико синова. Ових дана се питамо шта је она − мати или матер? Она је и мати и матер. А пре тога, морала је бити и кћи и кћер нечија.

Наиме, некада давно, у она старословенска времена имали смо нешто више деклинација (начина промене именица). Онда су се, спонтано, као што се већина ствари у језику спонтано и догоди, те деклинације упростиле. Да народу буде лакше, а и нама Jезикофилцима. Тако су се једине познате мати и кћи приближиле именицама као што су памет и ноћ. У језику постоји једна велика привлачна сила, зовемо је аналогија (угледање на нешто јаче). Та аналогија увек проради кад нешто крене да врда из система. Наше матере и кћери схватиле су да штрче и да су једине именице женског рода код којих је номинатив нешто чудан, па онда изгледа да се мењају по падежима другачије од осталих. Малко су загледале остале именице током ноћи и памет им дошла у главу! Онда су решиле да се приближе баш њима, памети и ноћи, да одрже систем и да нам свима буде лакше. Погледале су у свој акузатив и рекле: Аха, добићемо тај облик и нико неће приметити да смо заостале! Онда су речникописци погледали у њих и изненадили се! Како је то дивно кад језик сам од себе реши да среди своје унутарјезичке односе! Тако се догодило да матер и кћер постану достојне одреднице у нашим речницима. Правопис се још увек мршти и одмахује главом, али попустиће. Јер је језик одувек био онако, знате, на своју руку, али је побеђивао на свим такмичењима у земљи где су покушавали да га скрате за главу и исеку му − језик!

пише: Светлана Слијепчевић, лични асистент Госпође Норме