Вероватно сте небројено пута били у недоумици да ли сте куповали или гледали нешто у Београђанки или Београђанци. Да не бисте због граматике избегавали да улазите у ово велелепно београдско здање, погледајмо шта кажу наши приручници о том питању.
И Српски језички приручник и Правопис српскога језика слажу се у томе да је правилан облик датива и локатива ове именице БеограђаНКИ.
У питању је одступање од друге палатализације (алтернација к, г, х у ц, з, с), које се, између осталог, често тиче именица са значењем живих бића, личних женских имена, хипокористика, презимена и женских етника: Анка (Анки), Бранка (Бранки), Драга (Драги), бака (баки), професорка (професорки), гуска (гуски), Лорка (Лорки), Ваљевка (Ваљевки), Београђанка (Београђанки). До ових одступања, тврде нормофили, долази због лакшег изговора и очувања значења изворног појма.
Дакле, по истом творбеном моделу за становницу Београда добили смо и назив за једну од најупечатљивијих београдских зграда. Приђите Београђанки или некој другој девојци у Београђанки.
Zgrada Beograđanka je dobila ime po Beogradu, ali pošto je u pitanju objekat ženskog roda – dat joj je naziv Beograđanka. Ona nije simbol stanovnice Beograda (a šta je sa stanovnicima muškog roda, oni znači nemaju svoj beogradski simbol) već je simbol grada Beograda.
Logično je reći idem ka beograđanki (ženi, devojci), a idem ka Beograđanci (zgrada, predmet, mrtav objekat).
И становница Београда је добила име по Београду, па пошто је у питању особа женског рода – добила је назив Београђанка, ако ћемо логиком којом сте ви кренули. Нико није ни рекао да је она симбол становнице Београда, већ да је према већ успостављеном називу за становницу аналогијом успостављен и назив за зграду (обично зграде не зовемо по називима за етнике). Не постоји логика по којој бисте у случају нечега живог вршили палатализацију, а у случају неживог не бисте, то не можете прочитати ни у једној граматици нити правопису, у питању је исти модел и исто гласовно одступање без обзира радило се о становници или згради, та дистинкција се можда успоставила код неких људи, али она је чисто произвољна и разговорног је карактера (и нико вам не може забранити да тако и даље говорите).
Naziv „Beograđanka“ (ili Palata Beograda) dobijen je analogijom prema istom tvorbenom modelu kao i „Beograđanka“ – stanovnica Beograda, ili možda čak preuzimanjem tog naziva koji je umesto etničke poprimio funkciju vlastitog imena preko metonimije i nema nikakvog razloga da se ne menja po padežima na isti način bez obzira na različita značenja, i bez obzira što neke druge reči kao što su banka, fabrika i sl. u dativu glase banci, fabrici. Treba uzeti u obzir da se čak „Beograđanka“ kao zgrada na neki način i antropomorfizuje, i da se ne doživljava kao klasičan lokalitet.
Problem u vezi sa ovim pitanjem je što se stvara lažna pretpostavka da se u razgovornom jeziku napravila distinkcija između značenja stanovnice i zgrade, pa ljudi automatski zgradu u dativu menjaju „Beograđanci“, a stanovnicu „Beograđanki“. Ne, nedoumica u vezi s dativom ove reči postoji bez obzira na njeno značenje, kao što postoji i za ostale primere iz ove grupe u koju spadaju vlastita imena, npr. Anci/Anki, Valjevki/Valjevci i sl., a distinkcija u padežnoj promeni u zavisnoti od značenja ne postoji, jer je niko nikada nije ni pravio, s obzirom na to da se im. „Beograđanka“ u dativu mahom koristi u značenju „zgrade“, iako je to značenje „mlađe“. Tvrditi bilo šta drugo samo komplikuje sistem umesto da ga pojednostavljuje uvodeći još jednu distinktivinu kategoriju o kojoj treba razmišljati.
Najveća razlika u padežnoj promeni između živih i neživih pojmova jeste u akuzativu m.r. (vidim orman, ali vidim čovekA).
Analogija ne mora da se prati slepo. Da, jeste po tome dobila ime, ali ne moramo je pratiti. Pošto se radi o nazivu zgrade, jednostavno ću govoriti kako i do sada, u Beograđanci.