Правило на дан

Од Чернобиља до Тјумења

Написао/ла Језикофил

Пише: доц. др Биљана Марић

Овог маја, 33 године након страшне катастрофе нуклеарне електране у бившем Совјетском Савезу (на територији данашње Украјине), поново се у медијима срећу теме о Чернобиљу – али сада поводом нове и веома популарне америчко-британске серије. С тим у вези поново се, као и пре три деценије, појављује и недоумица како се правилно пише дати топоним: са „л“ или „љ“. Недоумица је подстакнута и енглеским начином преношења имена датог украјинског градића (Chernobyl).

Српски језички и правописни приручници наводе да је правилно Чернобиљ (према руском изговору), а помињу и украјинску варијанту назива – Чорнобиљ. У другом делу дате речи (сложенице) налази се словенски корен биљ-. У придеву ће се такође чувати Љ: чернобиљска катастрофа.

Правило се, начелно, уклапа у препоруке везане за очување руске мекоће сугласника на крају речи: код меких Љ и Њ (на пример, Севастопољ, Суздаљ, Тјумењ, Казањ) у српској транскрипцији. Очување мекоће руских сугласника на крају речи подржава чињеница да се и у српским топонимима срећу дати сугласници на крају основе: Ковиљ, Кончуљ, Ртањ, Мучањ, Бечањ, Рушањ, Рипањ (одговарајући ктетици такође чувају мекоћу: ковиљски рукавац, ртањски чај).

Овде се ипак, и то не само у пракси, већ и код нормативиста, наилази и на различита решења кад су руски топоними са сугласником Њ на самом крају речи у питању. Правопис српскога језика МС, оријентишући се на руски изговор, прописује Њ код топонима (Тјумењ, Казањ), али не и код ктетика (тјуменски, казански). С друге стране, српски русиста Богдан Терзић у својим радовима посвећеним управо проблемима преношења руских имена и назива у српски језик сматра оправданом употребу с тврдим сугласником и код топонима и у ктетику у српском језику (Тјумен, тјуменски, Казан, казански). Б. Терзић заснива свој став на чињеници да је отврдњавању финалног Н допринела мала заступљеност фонолошке опозиције тврдоћа/мекоћа у српском у другим случајевима (у руском су палатализовани последњи сугласници и у топонимима Об, Сибир, Твер, Перм, а дате именице женског рода), која се, по аналогији онда, пренела и на ове случајеве са Н/Њ. Терзић се позива и на српску традицију у преношењу датих топонима која је, испоставља се, заснована и на недоследним решењима из старог Правописа из 1960. године (в. о томе Терзић, 1999).

Рекло би се да је Правопис МС из 2010. требало да буде доследнији у очувању мекоће код Њ: ако је могуће Ртањ и Рушањ, ртањски чај и рушањски аутобус, зашто да не буде могуће доследно очување Њ у Казањ и Тјумењ, а онда и у ктетицима (на пример, Казањска лингвистичка школа и Тјумењска област)?

Кубањски козаци такође говоре у прилог доследног чувања Њ. Наиме, ктетик кубански односи се на државу Куба, а кубањски на јужноруску област Кубањ.

 

Литература:

Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска, 2010.

П. Ивић, И. Клајн, М. Пешикан, Б. Брборић. Српски језички приручник. Београд: Београдска књига, 2006.

Богдан Терзић. Руско-српске језичке паралеле, Београд: Славистичко друштво Србије, 1999.

Оставите коментар