Недавно је у тесту језичких недоумица, објављеном у читаном дневном листу, један од задатака гласио да читаоци изаберу правилан облик именице од два понуђена:
а) разочарање
б) разочарење
Решење у тесту је било недвосмислено – разочарање, а објашњење сасвим логично: трпни глаголски придев од глагола разочарати гласи разочаран, па у складу са тим, додавањем наставка -је и јотовањем, добијамо разочарање.
Међутим, иако Правопис српскога језика и Српски језички приручник не препоручују по сваку цену облик разочарење, они га и не искључују и не забрањују, а у Речнику Матице српске ова два облика наводе се као дублети.
Судећи по овоме, састављачи великог теста језичких недоумица у дневним листу били су превише строги и искључиви тражећи од својих читалаца да бирају између тога да ли ће их савладати разочарање или разочарење следећи пут када отворе новине.
[…] Фотографија: http://www.toonpool.com Извор: Језикофил […]
Што се наших норамтиваца, граматичара и лксичара тиче – у суштини СВЕ може, све је дозвољено. Сваки покушај да се неки језички пример (недоумица) разјасни логиком и утемељено, наилази на оптужбу о „насиљу над језиком“.. па се питам, ако већ све може, зашто уопште оцењујемо децу у школи,.. и на крају шта ће нам језичка струка осим да се бави бележењем свих могућности и примера „народног говора“. Као и са облицима много=пуно, последње=задње, и слично.. Увек се нађе неко немушто оправдање, и позивање на Речнике и велике састављаче истих..
Pa nisam se razočerio već razočarao
Nije na tom mestu.
Nisam se razočarEo već razočarAo