Дефинитивно 2


Постер за филм "Дефинитивно можда"У новинама смо читали о „дефинитивно најлуђим занимањима“ и видели „дефинитивно први селфи икад направљен“. Лоше вести су да „дефинитивно цене расту“ и да резултати истраживања „везани за проблем пушења дефинитивно нису охрабрујући“.

Пореклом латинизам (definitivus ‘који одређује’) прилог дефинитивно дефинитивно спада у ред помодних речи данас. Шалу на страну, помодних речи у српском језику је много, а да бисмо неку реч сматрали помодном, битан критеријум није трајање, него ширина њене употребе. Ако се јавља често и притом преузима службу других речи и исто тако погодних израза, онда се свакако може говорити о моди у језику. Помодне речи најчешће се шире из политичких извора, али могу бити и (псеудо)интелектуалне, уметничке, стране речи или речи преузете из омладинског жаргона.

Прилог дефинитивно има свој дијапазон значења (‘одређено, коначно, сасвим, потпуно, неопозиво’) и није стран ни језику књижевности, како некада, тако и сад. Исидора Секулић, рецимо, каже да „диагноза није постављена дефинитивно“, а Светислав Басара да „бициклист дефинитивно није психопат“. И у закону пише да „споразум ступа на снагу један месец од датума када га државе дефинитивно потпишу“. Дакле, проблем није у самој речи (коју, треба рећи, бележе сви речници српског језика), већ у ширини њене употребе, науштрб других речи сличног значења, доприносећи тиме осиромашењу језичког богатства и лошем стилу, као у примерима „То су дефинитивно најудобније ципеле“ или „Дефинитивно сам срећан што сам учествовао на овој утакмици, иако сам повређен“.

пише: др Марина Николић


Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

2 thoughts on “Дефинитивно

  • Бранко

    Запазио сам да сте као узор књижевног језика навели Светислава Басару. Уз дужно поштовање према овом човеку, много пута сам посведочио да њему књижевни језик није нарочито близак и да је склон прављењу упадљивих језичких грешака (не знам како се према језику односи као писац јер нисам читао његова дела). Но, оно на шта ме је подстакао овај пример је да се присетим недоумице о угледању на „језик књижевности“ као језичког узора. С обзиром на то да непосредно не припадам језичкој струци (мада јој јесам веома близак) није ми познато како се бира узор јер, претпостављам да ћемо се сложити, то што је неко склон писању не значи да и влада језиком на начин који бисмо очекивали када се позивамо на узорност његовог израза? Ако ту не постоји јасан ред и критеријум не видим разлог да се узори не потраже ма где у јавном говору. Све ме ово додатно брине имајући у виду хиперпродукцију „буразерске“ књижевности и људи из јавног живота те бизарно шарене сцене који на тај начин постају књижевници модерног доба. Да ли то значи да ће у некој блиској будућности и они, као овде господин Басара, постати узор нашем језику?!

    • Језикофил Аутор чланка

      Пример је из књиге за коју је С. Басара добио НИН-ову награду. Чак је и на тај начин потврђен као писац. Друго, језик лепе књижевности треба узимати као узор за, најшире гледано, добар говор, због позитивних особина које има (богатство изражајних средстава, креативна употреба језика и др.).
      М.Н.