Кад Правопис не зна ‒ ко зна?

Правопис српскога језика је, поред Нормативне граматике српског језика и Речника српскога језика (сви у издању Матице српске), основни нормативни приручник. За њим посежу сви они корисници које интересује како се на српском нешто исправно пише, чита или транскрибује. Да ли то, међутим, значи да Правопис има одговоре на све наше ортографске недоумице? Да ли му баш увек можемо веровати? Је ли Правопис српскога језика непогрешив?

Овај нормативни приручник се састоји од два велика дела: основног текста, где је на 250 страна обрађено 10 великих правописних области, као и Речника уз Правопис, у ком је на 255 страна уазбучено мноштво речи које кориснике могу занимати. У склопу великог броја одредница у Речнику налази се упућивање на делове основног текста у којима се може пронаћи више информација.

Корисник се пита како се пише бразил. Аха, отвори Речник, а, б, ба, бр, бра… Бразил! У Речнику стоји Бразил, в. т. 50а, а т. 50а каже ‒ Великим словом пишу се имена држава, (кон)федералних и аутономних јединица, службена и скраћена (која често замењују пуно име). Бразил је држава. Два дела Правописа су у сагласју, а корисник је добио решење своје недоумице.

Али…

Како се транскрибује Michelin? Како се чита скраћеница АПВ? Да ли се колачи пуњени посластичарским кремом од ваниле зову принцес крофне, принцескрофне или принцес-крофне? Да ли се коауторство обележава цртом или цртицом? Ово су само нека од питања на која Правопис даје два различита одговора.

У основном тексту Правописа стоји да се Michelin у српском језику чита и пише Мишлин, док у Речнику стоји Мишлен. Скраћеница АПВ се чита азбучно („а-п-в”), каже основни текст, а у Речнику стоји да се чита са призвучним елементом АПВ („а-пе-ве”). Двочлано име колача пише се, према тексту Правописа, одвојено (принцес крофне), док у Речнику слаткиш добија цртицу (принцес-крофне). Заједничко прегалаштво Вука Караџића и Ђуре Даничића у основном тексту наглашава се цртом без белина (Вук‒Даничићев, вук‒даничићевски), док Речник наводи цртицу (Вук-Даничићев, вук-даничићевски). Војни савез Краљевине Југославије, Румуније и Чехословачке између два светска рата се у основном тексту пише Мала Антанта, а Речник каже: Мала антанта. Зоо-планктони ‒ у основном тексту, а у Речнику ‒ зоопланктони.

Од сићушних организама, преко колача, до војних савеза ‒ ортографске дилеме, чини се, никог не заобилазе. Међутим, ко ради ‒ тај и греши. Измењено и допуњено издање Правописа српскога језика из 2010. године има мањкавости (неусаглашена решења у основном тексту и Речнику нису једина врста грешака), али има и читаву војску корисника, стручњака и љубитеља језичких педантерија. Зрно по зрно ‒ погача, а пријављена и забележена правописна недоследност по пријављена и забележена правописна недоследност ‒ наредно издање чисто као суза!

пише: Мср Александра Томашевић

[Рођена 1996. године. Основне и мастер студије завршила на Филолошком факултету у Београду, на Групи за српски језик и књижевност. Студент докторских студија на Филолошком факултету и стипендиста Министарства науке, технолошког развоја и иновација, од 2022. ангажована на Институту за српски језик Српске академије наука и уметности, на Одсеку за стандардни језик. Добитник награде „Доситеја” 2019. године. Добитник стипендије за изузетно надарене студенте 2020. године. Учествовала на више конференција за младе филологе. Пише и објављује радове који се баве савременим језиком, нормативистиком и методиком наставе српског језика. Заинтересована за истраживање савременог српског језика, нарочито у области морфологије, синтаксе, семантике и прагматике]