Беше једном једно старојеврејско име Јоханан (יְהוֹחָנָן), које је имало значење отприлике исто као и наше Божидар.
Од тог старојеврејског Јоханан дошло је хеленистичко грчко име Јоанис (’Ιωάννης) или Јоханис (’Ιωχάννης), одакле је потекло латинско Јоханес (Johannes).
А од тог хеленистичког грчког и касније грчког имена Јоанис (’Ιωάννης) имамо и краће (односно контраховано) народско грчко Јанис (’Iάννης, Гιάννης), али и народско грчко Јуанис (’Ιουάννης).
Све ово нâс, наравно, не би ни у сну занимало да на јави нису и грчко и латинско име ушли у наш стари језик, посредно и непосредно, и то у више видова.
Тако грчко Јоанис (’Ιωάννης) даје наше старо Јоан, краће (односно контраховано) Јан, а одатле – Јанко. Поред тога, у старословенском постоји и облик Ијоан (Иоаnъ) са једним старинским почетним И- вишка, као нпр. у Ијерусалим (Иıєроусалимъ), Ијуда (Июда) и сл. А кад у наше старо име Јоан убацимо -в- (лакшег изговора ради), добијемо – данас најобичније име Јован.
А народско грчко Јуанис (’Ιουάννης) даје прво једно чудно Јəан па са уметнутим -в- (лакшег изговора ради) Јəван, те напослетку – име Иван.
Док, у говору наших негдашњих комшија на приморју, далматинских Романа, латинско Јоханес (Johannes) даје њихово Џан и доцније Жан (упор. итал. Gian-) па се одатле, укрштањем са нашим Иван и (одмиља) Иво, начинило Џиван и Џиво, а према италијанском и са Ђ-, Ђиво. Отуда се и наш песник зове час Џиво Гундулић, час Иван Гундулић, а биће да се звао – заправо Џиван, а тепали му Џиво.
И тако, Јован, Иван, Јанко, Џиван и Џиво – сви под руку!
пише: Жарко Б. Вељковић, класични филолог и етимолог, из Београда, аутор више етимолошких и других језичких чланака у домаћим и страним часописима. Професор санскрта и упоредне граматике словенских и индоевропских језика у ЕДУЦ Гита у Београду.
