Имала она наша Тетка Норма четворицу синова. Један се звао Раде, други Мика, трећи Иво и четврти Пера. Раде живео негде око Крагујевца, кад су му нешто давали, говорили су да дају то Радету. Завршио Раде своја посла, па отишао да живи у Ваљево. Кад су му плату давали, говорили да дају то Раду. Раде се није бунио, важно је да дају.
Тетка Норма била светска путница, па је стицајем околности њен син Иво рођен негде у Босни, где је Тетка Норма била у посети код своје Старе Западне Тетке. Малом Иву тамо су нуткали слаткише, покварио је прве зубиће. Кад је стасао за школу, Тетка Норма се преселила за Београд. Тамо су Иви давали скоро па ново име, мада је он и даље Иво, али кад су му давали књиге, давали су Иви, кад су слаткише бранили од њега, пошто је и даље на њих насртао, бранили су од Иве.
Онда је Иво тражио брата. Мика живео ту где се и родио, у Београду. Кад су му узимали, узимали су од Мике. Кад су му давали, давали су Мики.
Тетка Норма је хтела и ћерку, али је на крају добила малог Перу! Стара Западна Тетка га звала Перо и тражила од Пера да дође да живи код ње, али се Пера заљубио у једну Мару, Београђанку, и решио ту да остане.
Дакле, имала Тетка Норма синове , дала им имена и рекла: Зовите их и крчаг, само немојте да их разбијете!
Наравоученије: Тетка Норма каже да имена подлежу систему карактеристичном за говорно поднебље. Ако је Момо био из Сарајева, а писао о Београду, не би се љутио што су му као београдском писцу Моми говорили да је од Мома до Моме лака и правилна падежна промена. С тиме се слажу и Правопис српскога језика, који у оваквим случајевима говори о двојакој промени (Иво, Иве-Иви и Ива-Иву, стр. 325) и Нормативна граматика, која за имена типа Иво, Владо каже да могу да се мењају и по другој именичкој деклинацији (Иво-Иве, т. 148, стр. 84).
У Сарајеву се и Босни имена на -о не мењају по првој врсти, већ по е-деклинацији: Иво-Иве, Перо-Пере. То је ноторна дијалектолошка чињеница.
Неће баш бити да тога нема у Босни, ево дела рада колегинице која се врло детаљно бавила овим питањем:
„Типови Перо – Пера и Раде – Рада са присвојним придевима Перов и Радов карактеристични су за говор Драгачева (Ђукановић 1995), говор србијанског Полимља (Николић 1991), тзв. „ерске“ области централне Шумадије (Реметић 1985), говоре источне Херцеговине (Вушовић 1927, Пецо 1964), затим за северозападне црногорске говоре херцеговачког типа, нпр. говор Пиве и Дробњака (Вуковић 1938/39: 53) и ускочки говор (Станић 1974; Станић 1977), као и за неке старе штокавске зетско-јужносанџачке говоре – нпр. говор Бјелопавлића у долини реке Зете, говор Васојевића (Стијовић 2007). Тип Перо – Пере карактеристичан је за тршићки говор (Николић 1968), говор личких јекаваца (Драгичевић 1986), западнобосанске ијекавске говоре (Дешић 1976) и неке крајеве босанског Подриња (Симић 1978), затим за говор Љештанског (Тешић 1977), неке делове Мачве (Николић 1966) и део средње Колубаре (Радовановић 2006).“
Наравно, у питању су референте дијалектолошке студије.
Isto važi i za Čačanski i Ivanjički kraj, tj za oblast Starog Vlaha. Kod nas Rada može biti samo nadimak Radmile i Radojke, dakle isključivo zenskog roda. Radomir je Rade. Pera je moja baka Pelagija a komšija je Pero – Petar.
Drugo je pitanje, naravno, da li Moma ili Momo uopšte zaslužuje ulicu, s obzirom na njegovo ponašanje i govorenje tokom poslednjeg rata.
Momo svakako, Moma nikako. U narodnom jeziku moma je devojka. Nadimak za Momčila je Momo.
A što se politike tiče mislim da je svaki njegov komentar na mestu, Muslimani su hteli da izbrišu Srbe iz Sarajeva, a on je žalio rodni grad