Празник је свечан дан којим се прославља неки важан догађај. Током године се у Србији нерадно празнују разни државни и верски празници и светкују се породична славља, попут рођендана, имендана, славе.
Празници су у народу одвајкада били поштовани и разликовали су се од осталих дана у години по забрани свих или неких врста послова, а нарушавање забране и непоштовање празника сматрало се да доноси несрећу. Распрострањено народно веровање да се за празнике не сме радити утицало је и на именовање таквог дана. Наиме, реч празник је у свом основном значењу ‘слободан дан, дан без рада’ изведена суфиксом ‑ик од прасловенског придева *porzdьnъ (> празан). Преузета је из црквенословенског језика, из којег је потекла и у друге словенске језике, у словеначки praznik, чешки prazdnikи руски праздник.
Најстарије потврде у српском језику су из 13. века, из Карејског и Студеничког типика Св. Саве. Додуше, у њима се та реч налази у свом старијем, првобитном облику, са сугласником ‑д‑ праздник, који је касније испао, те су потврде без ‑д‑ посведочене од 14. века. Присуство те речи у Вуковом Рјечнику у значењу ‘dies festus’ говори о њеној старини и статусу праве српске народне речи.
Вук је, такође, забележио још један народни назив за празник – благдан. Он се првенствено односи на црквено‑народни породични празник – славу илити крсно име, што је потврдио и Милан Ђ. Милићевић 1858. године: Народъ србскiй има у свомъ домаћемъ животу єдну особину, наслеђену iошть изъ времена незапамћены … То є „Крсно име”, „Слава”, „Благъ данъ” или „Светый”. Благдан је у значењу ‘празник, нерадни дан’ широко распрострањена реч, која је састављена од придева благ (о данима) ‘празничан, славски’и именице дан, према латинско‑грчким узорима. У једном делу дијалекатског терена, у источној Србији, та реч носи додатну семантичку нијансу, која се остварује у значењу ‘празник, дан када се не пости, када се једе мрсно’, што долази од придева благ ‘мрсан’. Она се у том значењу распростире и преко границе Србије, по територији Бугарске и Македоније. С обзиром на то да се пост некада строго одржавао и грех је било јести мрсну храну (храну која пружа задовољство) за време поста, у календару су се истицали благдани, дани у којима су људи били разрешени поста и кад им је било дозвољено да једу мрсно, без ограничења.
Пише: др Јелена Јанковић, Институт за српски језик САНУ