Пуних месец дана након председничких избора трају протести широм Србије названи „Против диктатуре”. Многа се ту постављају питања, те ко „стоји” иза тих протеста, односно ко их организује, те ко су учесници и с којим циљем они излазе на улице. Када смо већ код учесника, још једна се битка бије, нећете веровати, око семантике. Ради се наиме о томе како правилно назвати учеснике протеста – протестанти или демонстранти. Алудирајући на примарно значење речи протестант, које се односи на присталицу, поборника протестантизма или онога који припада некој од протестантских цркава, на интернету смо прочитали духовиту опаску: „људи који протестују нису протестанти, већ демонстранти. И Мартин Лутер и Макс Вебер се окрену у гробу, а једно маче умре, сваки пут кад их назовемо протестантима!”
Међутим, ниједан од постојећих речника српског језика не каже тако. У речницима Матице српске (шестотомном и једнотомном), у Великом речнику страних речи и израза Клајна и Шипке, након примарног значења које смо навели, јасно стоји да се протестантом може назвати и онај који протестује, који јавно изражава своје неслагање или незадовољство.
Зато, учесници протеста могу се назвати протестантима, а учесници демонстрација демонстрантима, све зависи како та окупљања називамо. Није погрешно заменити им места, али можда није лоше сетити се оне лингвистичке крилатице Егона Фекетеa – „језик не трпи стеге, али воли ред”.
Да ли су правилни акценти које форсирају на РТС-у: протЕстант, демОнстрант, коопЕрант, инцИдент, докУмент, пацИјент, под прЕмисом, СредОземље, ПомОравље… Можда су по некој норми, али мени звуче накарадно. Посебно кад се ради о сложеницама: „Пожар је гасило сто ватрОгасаца“. Изгуби се смисао сложенице, ватро-гасаца.