Биљке из породице помоћница (лат. Solanaceae) познате су по великом броју отровних врста: мандрагора, татула, буника, велебиље, али и по врстама од економског значаја, нпр. дуван, кромпир, парадајз. Ове тропанске алкалоидне биљке вековима су се користиле у магијским ритуалима, као афродизијаци и опијати, због својих психоактивних састојака и халуциногеног дејства. У нашим крајевима неретко су стављане у пиће, ракију или вино, док је у средњовековној Европи популарније било пиво с измрвљеним семенкама татуле или велебиља.
Стављање различитих трава у пиће (вино, ракију) забележио је Вук Стефановић Караџић под одредницама затравити у значењу ’затравити кога, т.ј. опчинити га, давши му некакву траву да попије’ и бенђелук у значењу ’трава, што се меће у вино и ракију да се човјек опије и да заспи као мртав’. Лексему бенђелук Караџић преводи као herba soporifera, док њену етимологију бележе Клајн и Шипка и повезују са буником.
Посебно занимљива јесте семантика глагола бенђелучити и бенђијати, која се доводи у везу са чинима и магијом. Поред тога, употребу бунике у љубавном бајању бележи Зоја Карановић. Наиме, за време младог месеца семе од бунике баца се на жеравицу и баја се речима: „Како пуца семе на ватри, тако нека пуца њено (његово) срце за њом (за њим).”
Према археолошким подацима, буника се употребљавала још у праисторији, о чему сведоче трагови бунике пронађени у гробницама. Премда је у античко доба буника била позната под називом Apollinaris или Pythonion (Аполонова биљка), интересантно је да је грчки лекар Диоскорид употребљавао келтски назив биљке belinuntia, који се односио на келтског бога Белена. У античком периоду буника се користила у виду мелема или напитка, док је у средњем веку представљала обавезни састојак тзв. вештичије масти за летење. Наиме, скополамин и хиосцијамин, које налазимо у буници, изазивају халуцинације, повезиване с летењем, увидом у нове димензије и прекидом с било каквим стабилним ослонцем. Стога, не чуди да је буника одвајкада позната као биљка за добијање пророчких способности. Откриће оваквог дејства бунике приписивано је Херкулу, који је биљку пронашао у Хаду.
Значење фразеологизма најести се буника ’бити луд, неразуман, шашав, блесав; изгубити моћ расуђивања’ може се објаснити чињеницом да буника садржи токсичне алкалоиде чије конзумирање може изазвати хистерију, халуцинације, делиријум, манијакалне епизоде. У синонимним фразеолошким јединицама других језика улогу бунике преузеле су биљке из породице помоћница, претпостављамо, активније коришћене на тим говорним подручјима. На пример, у словачком и мађарском језику употребљавају се варијанте са велебиљем (слов. nadraguľа, ľuľok; мађ. nadragulya; maszlagos nadragulya, лат Atropa bella–donna): Iba ak si sa nadraguľe napil; Ľuľok si požral и Maszlagot evett.
Пише: Мср Кристина Ђорђевић
Катедра за словенску филологију, Филозофски факултет Универзитета Коменски у Братислави