Пише: мср Бојана Тодић Санковић, Институт за српски језик САНУ
На помен речи авала сетићемо се најпознатије Авале, невелике планине недалеко од Београда, препознатљиве по телевизијском торњу. На врху ове планине, некада познате као Жрновица, налазио се средњовековни град-тврђава Жрнов. Утврдивши се 1442. године на том месту, Турци су му наденули ново име – Авала. Међутим, ово није једина Авала. Још нека узвишења у Србији (али и у Босни) носе исто име – на пример, брдо изнад села Буковца у близини карловачког Стражилова или брдо и заселак у Памбуковици у ваљевској Тамнави.
Етимолошки речници српског језика, а посебно сликовито и Јасна Влајић Поповић у својој књизи Речите речи, бележе да је овај топоним пореклом од турске речи havale, која значи ’преграда, препрека’, па отуда и ’доминирајућа тачка према некој другој тачки, тврђава која пркоси и смета неком другом утврђеном месту’. Ова реч представља балкански турцизам, будући да постоји у готово свим језицима који се говоре на Балкану (македонском, бугарском, румунском, албанском и грчком). У поменутим језицима, зависно од језичких потреба у тренутку њеног пријема, ова се реч (у форми са почетним х- или без њега) очувала са неједнаким, али веома блиским значењем – негде је то ’налог; посао; терет, бреме; препрека’, негде ’препона, сметња да се може гледати у туђу кућу’, а негде једноставно ’преграда, препрека’. Зато и не чуди идеја да се цело брдо назове именицом са таквим значењем, јер и оно у свом рељефном окружењу преграђује (директан и видљив) приступ, пут нечему. Да овакво називање ипак не представља „турски специјалитет”, сведочи још једно брдо – Преграда у Пожаревачком округу.
Литература:
Влајић-Поповић, Јасна (2013). Речите речи (од земље до неба). Београд: Завод за уџбенике.
(објављено у књизи Језик око нас, Прометеј, 2019)