Шта ћемо са госпођом, господо? 1


Шта ћемо са госпођом, господо?

 (Све што би требало знати о родно осетљивом језику)

Последњих неколико недеља као главна лингвистичка тема провлачи се родно сензитивни језик. Повод за враћање на старо ратно поље јесте Нацрт Закона о родној равноправности.

Како бисмо макар мало распетљали овај Гордијев чвор, најпре ћемо раздвојити све врсте конопаца који су у њему коришћени.

 

 

Конопац 1: Нацрт Закона о родној равноправности ‒ шта ту пише, а шта смо ми учитали и прочитали?

У поменутом нацрту најпре се дефинише разлика између пола и рода, и то на следећи начин:

1) род означава друштвено одређене улоге, понашања, активности и атрибуте које дато друштво сматра прикладним за жене и мушкарце;

2) пол се односи на биолошке карактеристике жена и мушкараца;

(Чл. 8 Нацрта Закона о родној равноправности)

За лингвисте је, иначе, кључно и одређење појма родно осетљив језик из истог члана:

12) родно осетљив језик јесте језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу;

(Чл. 26 Нацрта Закона о родној равноправности)

За наш Гордијев чвор важни су и следећи изводи:

Приликом расписивања и спровођења конкурсa за избор лица која траже запослење ради заснивања радног односа или другог вида радног ангажовања није дозвољено прављење разлике по основу пола односно рода

(Чл. 35 Нацрта Закона о родној равноправности)

Иначе, мало је чланова у којима се помиње родно осетљив језик, али их има:

Органи јавне власти који обављају послове у области образовања и васпитања, науке и технолошког развоја дужни су да (обезбеде вероватно недостаје у тексту – прим. С. Слијепчевић):

(2) коришћење родно осетљивог језика у уџбеницима и  наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, квалификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима васпитног рада;

(Чл. 35 Нацрта Закона о родној равноправности)

Средства јавног информисања дужна су да користе родно осетљив језик, да извештавају родно осетљиво и избалансирано, без сензационализма и изношења детаља из породичног и приватног живота, да развијају свест о родној равноправности како би се искоренили друштвени и културни обрасци, обичаји и пракса засновани на родним стереотипима, предрасудама и родној дискриминацији и смањило родно засновано насиље и насиља према женама.

Ради повећања родне осетљивости извештавања и елиминисања сексистичких и

мизогиних медијских садржаја, средства јавног информисања дужнa су да предузимају мере са циљем унапређења компетенција новинара и  уредника.

(Чл. 37 Нацрта Закона о родној равноправности)

Када погледамо списак институција одговорних за спровођење, надзор, контролу итд., као и за остваривање родне равноправности, приметићемо да  нигде не постоји ни назнака језичке институције, која би била ангажована у било којој активности, макар и саветодавно.  

Све казнене одредбе, којима се поменути нацрт бави, тичу се неједнаког поступања према особама одређеног пола, при чему се као прекршај узима истицање пола као критеријума за бољи положај, бољу плату и сл. Апсолутно нигде не пише експлицитно да се адвокатица мора звати адвокатицом. Дакле, кршењем Закона сматра се истицање пола као разлога за мању или већу плату, бољи или гори положај у друштву, организацији и сл.

 

Конопац 2: Ангажовање лингвиста и новинара ‒ ко је ту шта рекао, а ко интерпретирао?

Поједини новинари су похрлили да се обезбеде тако што су у фокус ставили питање употребе назива занимања, титула, звања и сл. Поједини лингвисти су у више наврата о томе писали и мислили (али је већина, нажалост, остала ван домашаја медијских шапа, па тиме и јавности).

Од новијих писања издвајамо следеће:

            Граматичка категорија женског рода није једино средство за обезбеђивање тзв. видљивости жена у српском или било ком другом језику, нити пак суштински може утицати на дискриминацију / равноправност жена.

            Равноправност не зависи од употребе појединих граматичких категорија женског рода, већ од контекста у коме су оне употребљене.

(проф. др Софија Милорадовић, из текста објављеног у Политици)

            Шире гледано, у смислу категоризације, оправдано је да се користи родно неутрална формулација: лекар, возач, професор, људи итд. Овакав начин, рецимо, навођења занимања користи се обавезно када се говори уопштено о неком занимању, нпр. У Турској отпуштени скоро сви професори универзитета. У том случају мушки род има општи карактер и претендује да обухвати оба рода, па представља немаркирану категорију која у себи садржи и женски и мушки род.

А затим у наставку:

            С друге стране, српски језик има творбене могућности и већ развијене обрасце према којима се занимања која (још увек) немају „женске“ варијанте могу обликовати, па се тиме отвара место за нпр. психолошкињу, војникињу, суткињу, филолошкињу, или педагогицу, адвокатицу, деканицу и сл., што је често потребно у појединачним случајевима, нпр. Србија добила прву премијерку! Посланица изведена из парламента после свађе са председницом скупштине (поднаслов из новина). Иако се може чути мишљење у јавности да називи неких занимања у женском роду „парају уши“ и „нису у духу српског језика“, гледајући граматичке могућности српског језика, па и досадашњу језичку праксу, међу њима не постоје изрази који не одговарају духу српског језика, већ је реч о томе да сваки такав израз мора проћи пут до потпуног прихватања у оквиру говорне заједнице, као и то да поштује одлике стила у коме се користи.

(доц. др Марина Николић, из текста објављеног у Политици)

Чак ни у пуним верзијама овог текста (као и других текстова који се тичу употребе назива за занимања, звања и титуле) не постоји експлицитна забрана коришћења било које речи.

Другим речима, не постоји лингвиста (ни лингвисткиња) ни институт (ни институција) који вам могу забранити да употребљавате било коју реч било ког језика. Задатак језичких институција није да некога кажњава, затвара, опомиње и сл. Задатак сваког појединца би могао бити да се труди да овлада вишим нивоима језичке културе, тако што ће с времена на време отворити правопис, завирити у неки речник и прочитати понеку књигу. Али тај задатак не може нико наметнути.

Улога језичке институције, као и тела у оквиру ње, није у томе да некоме нешто брани већ да препоручи, доучи, научи… Имајући то у виду, може се закључити да нема смисла проглашавати језичке институције оваквим и онаквим.

 

Конопац 3: Реакције (не)стручне јавности

Пратећи реакције на друштвеним мрежама, примећујем оштру битку између оних који се упињу да докажу како су нам језичке институције застареле и конзервативне (а при томе нису отворили ниједно издање те институције) и оних који су родну равноправност доживели као опасност да се језик поквари.

Одмах да вам кажем да нам језик нису упропастили ни много жешћи друштвени и историјски потреси (не бисмо умели да набројимо шта имамо у кући да нам није турског језика, на пример).

Такође, не можемо озбиљним сматрати ни популистичке текстове у којима се, на пример, Биљана Србљановић пита следеће:

За САНУ, дакле, може ‘слушкиња’, а не може ‘драматуршкиња’? „Може ‘дворкиња’, а не може ‘боркиња? Може ‘дактилографкиња’, а не може ‘фотографкиња’? Може ‘надничарка’, а не може ‘физичарка’? Може ‘каћиперка’, а не може ‘инжењерка’? Може ‘болничарка’, а не може ‘теоретичарка’? Може ‘масерка’, а не може ‘гувернерка’? Може ‘вештица’, ‘сиротица’, ‘бесрамница’, ‘бескућница’, а не може ‘адвокатица’? Може ‘камењарка’ а не може ‘ветеринарка’? Може факин ‘нероткиња’, а не може ‘суткиња’???“.

Оваквим низом, показује се, не само склоност ка популизму, већ и једно опште непознавање лексике српског језика, морфологије, као и правила творбе речи (а ту се укључује 4. конопац).

Конопац 4: Отварање језичких приручника, речника и сл.

Питање употребе и облика речи није правописно питање, тако да одговор на то да ли постоји нека реч не можете наћи у правописима, већ у речницима.

Ако се пак одлучите на ту авантуру, па  отворите постојеће речнике српског језика (Речник САНУ и Речник српскога језика Матице српске) можете наћи следеће речи: адвокатица, космонауткиња, фотографкиња, ветеринарка, инжењерка итд.

Драматуршкињу и психолошкињу, засад, не можете наћи, али за то постоји објашњење. Наиме, једно од правила које произлази из досадашњих принципа творбе за називе за занимања, титуле и звања за особе женског пола каже да се ови називи изводе из назива за занимања, титуле и звања за особе мушког пола: новинарка = новинар- + -ка, професорка = професор- + -ка, директорица = директор- + -ица итд. Примењено на драматуршкињу и психолошкињу следи да смо називе за ова занимања добили из придева психолошки и драматуршки. Или можда из прилога, што онда постаје и драматуршки и психолошки?

Затим, вреди рећи и понешто о морфологији (прецизније, о типовима падежне промене у овом случају). Именице као што су судија, војвода, тата, владика имају промену женског рода (ако не верујете, промените их по падежима ‒ судија, судије, судији; војвода, војводе, војводи; тата, тате, тати… као жена, жене, жени), али се нико никада није досетио да од ових именица направи именице мушког рода зарад родне равноправности нити се запитао обрнуто ‒ зашто кажемо тај тата, тај војвода, тај судија, а не та тата, та владика итд. Ваљда и зато што смо научили да језик има своје механизме, принципе и правила, од којих смо нека усвајали спонтано, не размишљајући о њима, а нека из уџбеника, граматика, речника.

Подсећам вас на још једну занимљивост ‒ господа је именица женског рода једнине. Замислите и господа се мења као жена. Каква (не)равноправност!

Питање потребе да се по сваку цену ипак створи нови назив за постојећу професију остављам за неки други пут. Из три разлога:

  1. Језик је одувек имао механизме које ниједан језички инжењеринг не би могао предвидети ни усмерити.
  2. Постоје друга језичка средства (не само творбена!) којима се може реализовати родно осетљив језик.
  3. У самом Закону (ако буде усвојен на основу овог Нацрта) нигде не стоји да су творбена средства нужна.

За крај овог дугачког текста, подсећам вас на једну анегдоту, веома важну у светлу нових политичко-лингвистичких заврзлама:

Бранислав Нушић назвао је неку госпођу кравом и због тога доспео на суд.

Судија му је одредио новчану казну коју је он, наравно, платио.  Пре него што су се сви разишли, он упита судију:

Господине судијо, а када бих ја крави рекао да је госпођа, да ли бих и онда био кажњен?

Наравно да не бисте били кажњени у том случају, одговори му судија.

Довиђења, госпођо, одговори Бранислав Нушић оној због које је и доспео на суд и напусти просторију.

 

            Пише: Др Светлана Слијепчевић, женски потомак Александра Македонског који је исекао Гордијев чвор


Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

One thought on “Шта ћемо са госпођом, господо?