Модерне комуникационо-информационе технологије поред комуникације лицем у лице, која се зове синхрона комуникација, што значи да саговорника видимо и чујемо у реалном времену и да је он ту пред нама, донеле су и асинхрону комуникацију, путем видеа, подкаста и другог садржаја, при чему онај са којим комуницирамо прима поруку и одговара на њу у неко друго време, а не директно кад му је послата.
Такав је случај и са кратким видео-форматима такозваним шортсима (енгл. shorts), видео-форматом на платформи Јутјуб, који траје обично око минут или два и који садржи кратке информације. Аутор овог формата публици се обраћа асинхроно, а до публике порука долази обично када је препоручи алгоритам. Овај тип кратког видеа користи се и у образоване сврхе, па тако језичка школа (S)erbian Corner има серију кратких видеа на различите теме, намењене странцима. Једна од тема је куповина поврћа у маркету – кратак видео у коме је наставница у маркету и казује називе поврћа на српском језику. Језик је референцијалан, што значи да је порука таква да само упућује на предмет који се именује. Јасно је означено да је видео намењен странцима који уче српски. Наизглед, овде нема ничега што би изазивало забуну. Међутим, овај крајње једноставан видео у периоду од три месеца добио је око 200 коментара интернет „тролова“, односно особа које пишу коментаре мржње кријући се иза туђих имена или лажних налога. Шта је изазвало ове коментаре?
Ништа што је у видеу заправо, али јесте лажна перцепција видеа, односно „алиби“ или лажно оправдање на коме тролови заснивају свој хејт (мржњу). Наиме, сваки разговор подразумева принцип кооперације или сарадње, односно претпоставку да саговорник сарађује приликом сваке интеракције, а та сарадња се заснива на четири Грајсова принципа (према филозофу Полу Грајсу): 1. принцип квалитета – бити искрен, рећи оно што је истина; 2. принцип квантитета – рећи само оно колико је потребно, ни више ни мање; 3. принцип релевантности – рећи оно што је битно за разговор; 4. принцип начина – рећи то на одговарајући начин.
И сад се враћамо нашим хејтерима. Они су углавном писали коментаре који могу да се сведу на следећи: Како се ти усуђујеш да мени говориш ово? Ја знам шта је воће и поврће. То се учи у предшколском. Сви тролови или хејтери су матерњи говорници српског језика. Па, њих се ово и не тиче, помислиће неко, видео је намењен странцима. Управо је у томе и суштина, својим коментаром хејтери крше Грајсову максиму релевантности, односно они као неко коме је српски матерњи језик одговарају на нешто што је намењено странцима.
Друга ствар која се примећује јесте да они комуникацију, односно говорну ситуацију која је асинхрона доживљавају (или боље рећи манипулативно представљају) као синхрону. Другим речима, хејтерски одговори на видео представљају реакције на непостојећу говорну ситуацију у којој се наставница обраћа матерњим говорницима српског језика и говори им нешто што они већ знају – градиво из света око нас за предшколски узраст. Многи од коментатора и алудирају на ово – да они нису деца, да они немају три године. Одговарају посредно – јао ово нисам знала, нисмо знали до нам ниси рекла. Један од коментатора је чак описивао своју башту као да је очекивао да наставница зна како изгледа његова башта. Из угла хејтерских коментара у измишљеној ситуацији наставница је та која крши максиму релевантности – она говори оно што је њима познато. У реалној ситуацији ово би се могло тумачити као увреда, односно стручно речено намерно кршење Грајсових максима – наставница зна да ми то знамо и она то намерно каже, а ако претпостављамо да сарађује у току разговора, аха, морамо да закључимо да нас вређа, да вређа нашу интелигенцију, те смо ми дужни да јој одговоримо – али ми то већ знамо. Одговори на ову ситуацију која уопште не постоји јесу директне увреде које се тичу или интелигенције наставнице или, чешће, различите врсте индиректних увреда. Међутим, да се подсетимо, видео је био намењен странцима и комуникација се одвијала асинхроно, хејтери су ти који нису разумели видео и који су на њега реаговали неадекватно. Ову групу коментара можете запазити и код видеа логопедских кабинета, код песмица за проговарање, где одрасли коментатори вређају логопеде који певају песмице за проговарање, иако, врло очигледно нису мала деца и бебе којој су те песмице намењене. Из овог разлога, пре него што нешто прокоментаришемо и искористимо тастатуру да „нешто кажемо“ ваља добро размислити коме је порука намењена, шта пише у опису поруке, да ли је уопште то нешто везано за нас и који је тон који користимо. Иначе, можемо бити доживљени као хејтери који остављају коментаре испод видеа за странце или малу децу, и то ће само говорити о нама.
| Ситуација 1. (стварна) Видео намењен странцима Асинхроно (наставница и гледалац видеа нису у непосредном контакту, може да се гледа било кад) Обележено са #serbianforforeigners Тема релевантна за публику (странци који уче нешто ново) Нема кршења Грајсових максима Наставница и странац који гледа видео (стварна ситуација) Здраво, називи за воће и поврће су: …… (Реплика или хвала, научили смо нешто ново или се не очекује). Сврха: Да странац научи реч које није знао. | Ситуација 2. (реконструисана) Видео намењен матерњем говорнику Синхроно (наставница се обраћа гледаоцу непосредно) Не постоје никаква обележја за ово Тема није релевантна за публику (публика већ зна називе поврћа) Наставница и матерњи говорник (реконструисана ситуација) Здраво, називи за воће и поврће су….Ми то већ знамо. Нисмо мала деца. Сврха: (а) стварна – не постоји, нико се не обраћа ономе ком зна српски језик; (б) учитана – индиректна увреда (говорни нам оно што већ знамо) |
Код хејта је прва реплика из ситуације 1 спојена са одговором из ситуације 2.
пише: Јелена Павловић (ФИЛУМ)
Литература:
Наташа Спасић, Јелена Павловић Јовановић, Искуства наставника (српског као) страног језика са дигиталним насиљем, (Мо)ментална хигијена у настави страних језика и књижевности, Зборник радоваса научног скупа „(Мо)ментална хигијена у настави немачког језика и књижевности” одржаног 20. априла 2024. године на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, ур. Георгина Фреи, Наташа Ракић, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац, 87–101.
Виоло и др. 2024: C. Violot, I. Bilogrevic, T. Elmas, M. Humbert, Shorts vs. Regular Videos on Youtube: A Comparative Analysis of User Engagement and Content Creation Trends. In ACM Web Science Conference (Websci ’24), May 21–24, 2024, Stuttgart, Germany. ACM, New York, NY, USA.
Ђукић Мирзајанц и Јанковић 2020: M. Đukić Mirzajanc, N. Janković, Asinhrona i sinhrona komunikacija posredovana računarom u nastavi stranog jezika, Lipar, 71, Kragujevac: Filološko-umetnički fakultet, 213–231.
Мишковић Луковић 2015: M. Mišković Luković. Pragmatika, Kragujevac: Filološko-umetnički fakultet.
Rečenica „Kako tvrdiš da ja to ne znam?“ iz naslova ne zvuči idiomatski. Prilog „kako“ u pitanjima se uvijek odnosi na izvodljivost toga na šta se glagol odnosi i onda mora značenje glagola da bude odgovarajuće da bi takva rečenica zvučala idiomatski. Pitanje „Kako znaš da ja to ne znam?“ zvuči dobro, ali isto pitanje sa glagolom „tvrditi“, ili naprimjer „smatrati“ ili „pretpostavljati“ itd. će bez obzira na kontekst pitanja zvučati prilično do potpuno neidiomatski: „Kako smatraš da ja to ne znam?“, „Kako pretpostavljaš da ja to ne znam?“ . Teško je zamisliti pragmatičan kontekst za ova pitanja i još teže šta bi odgovor na ova pitanja bio, ako bi bio očekivan.
Pitanje „Kako se usuđuješ…“ koje je navedeno u daljem tekstu je naravno često, prirodno i očekivano pragmatično pitanje kad je čovjek ogorčen nečijim postupkom.
To je sad moj stav, nije hejt i nisam ja ovaj na slici ispod naslova.
U pitanjima gdje je glagol negiran prilog „kako“ naravno ne postavlja pitanje neizvodljivosti toga na šta se glagol odnosi, i ima drugačiju funkciju u odnosu na potvrdna pitanja. Takva pitanja su retorička pitanja, odnosno čovjek ih u principu postavlja sam sebi. To znači da će i konteksti za takva pitanja biti drugačiji u odnosu na potvrdna pitanja, i sigurno znatno ograničeniji ali evo radi poređenja konteksti za par istih plus ili minus glagola za ilustraciju različite funkcije priloga „kako“ u potvrdnim i odrečnim pitanjima:
Kako razumiješ njegovu poruku? vs Kako ne razumiješ njegovu poruku?
Kako znaš šta ti je poslao? vs Kako ne znaš šta ti je poslao?
U pozitivnim pitanjima „kako“ postavlja pitanje izvodljivosti i koristi se praktično sa svim glagolima, uz minorna ograničenja i ako postoje. Pitanjem „Kako razumiješ njegovu poruku?“ se raspitujemo o načinu a sa „Kako znaš šta ti je poslao?“ o sredstvu.
S druge strane, negativna „kako“ pitanja se ne koriste u takve svrhe i najčešće i prevashodno se koriste da se izrazi nevjerica. Njihova upotreba je limitirana na stanja, i to prije svega na saznajna stanja i lične sposobnosti. Nedostatak nečega je uvijek podrazumijevana činjenica i motiv za postavljanje ovakvih pitanja.
Možemo da se iščuđavamo i sa pozitivnim „kako“ pitanjima samo tada je potrebno da budemo eksplicitni: „Kako je moguće da..“ , „Nije mi jasno kako..“ itd. Rekao bih da je ovaj glagol „tvrditi“ čest u konstrukciji „Kako možeš da tvrdiš..“, a da je čest i sa „onda“, „Kako onda tvrdiš..“. Uglavnom sa različitim gramatičkim konstrukcijama mogu da isplivaju značenja koja nisu očigledna u izolovanim rečenicama.
Dodatne riječi ili manje ili više transformisana gramatička konstrukcija omogućavaju reinterpretaciju značenja „izvodljivosti“ sadržanog u pozitivnom „kako“ pitanju u izražavanje „začuđenosti“ (u širem smislu shvaćeno naravno). Dodatna riječ može recimo zauzeti mjesto priloga „kako“ u odgovoru, i omogućiti reinterpretaciju pitanja, naprimjer:
Kako TO pričaš s njom!?
Ili rjeđe ali još očiglednije sa prilogom „tako“:
Kako TAKO pričaš s njom?
Dodavanjem riječi smo pitanju dali značenje nevjerice. Bez ove riječi ostaje pitanje za koje bi trebao zaista specifičan kontekst budući da ga je teško smjestiti u bilo značenje „izvodljivosti“ ili značenje „začuđenosti“:
Kako pričaš s njom!? (Ovo pitanje bi mogli uvaljati jedino u neki kontekst u kojem ona možda nema telefon ni internet, ili možda ima ali ne govori srpski itd.)
Ovdje se naravno radi o upitnim „kako“ rečenicama, a ne o zavisnim „kako“ rečenicama ili idiomatskim konstrukcijama sa drugačijim interpretacijama. Ako preradimo ovo „Kako pričaš s njom!?“ u „Pazi kako pričaš sa njom!“ dobićemo slično značenje, samo se onda više ne radi o upitnoj rečenici.
I da skratim mnogo će biti za ovaj prostor, „kako“ pitanjima tražimo informacije o modusima izvršenja nečega, to je njihova prevashodna svrha u jeziku. Manipulacijama pozitivnih „kako“ pitanja, i negativnim „kako“ pitanjima umjesto postavljanja pitanja može se prije svega izraziti stav ili osjećanje nevjerice, ogorčenosti, prekora ili tako tih stvari. Rekao bih da se ova pitanja prilično preklapaju sa „zašto“ pitanjima, kojima bi se isto značenje formulisalo na neutralan način, bez sugerisanja svojih stavova i osjećanja.
ChatGPT daje prilično zadovoljavajući i pouzdan odgovor na pitanje: „Da li pitanje „Kako tvrdiš da ja to ne znam“ zvuči prirodno u srpskom jeziku?, bar u dijelu koji se odnosi na preovlađujuće upotrebe u jeziku. Naravno, ocjena da „..formulacija zvuči kruto i filozofski“ se može zanemariti, ali ostatak je sasvim na mjestu. Da iskopiram ovo što ChatGPT veli na ovu temu ovdje da uštedim vrijeme potencijalnom čitaocu:
Pitanje „Kako tvrdiš da ja to ne znam?“ zvuči gramatički ispravno, ali i dalje nije sasvim prirodno u svakodnevnom govoru na srpskom jeziku.
Zašto?
„Kako tvrdiš…“ – Ova formulacija zvuči pomalo kruto ili filozofski. Ljudi ređe koriste glagol tvrditi u kombinaciji sa kako kada preispituju nečiju tvrdnju.
Češće se koristi „Zašto“, „Na osnovu čega“, „Kako to misliš“, itd., jer su to prirodniji izrazi za sumnju, negodovanje ili neslaganje.
Prirodnije varijante
Zavisi od tona koji želiš (neutralno, sumnjičavo, ironično, ljutito…). Evo nekoliko mogućnosti koje bi zvučale prirodnije:
Neutralno / informativno:
„Zašto misliš da ja to ne znam?“
„Na osnovu čega tvrdiš da ja to ne znam?“
Sumnjičavo / izazovno:
„Kako si došao do toga da ja to ne znam?“
„Otkud ti ideja da ja to ne znam?“
„Kako to misliš – da ja to ne znam?“
Ako baš želiš da zadržiš glagol „tvrditi“:
„Kako možeš da tvrdiš da ja to ne znam?“ – Ovo je već prirodnije.
Zaključak
Dakle, „Kako tvrdiš da ja to ne znam?“ nije pogrešno, ali nije uobičajeno u govornom jeziku. U svakodnevnoj komunikaciji gotovo sigurno bi govornik upotrebio neku od alternativnih formulacija navedenih gore