Скица за фонолошки опис градског говора параћинских староседелаца, коју сам првобитно пре више година начинила, послужила ми је само као интригантна пролегомена за оно што је покушај опсервације ситуације ради давања одговора на тему из наслова. Правећи селекцију одређених питања из Инвентара фонетске проблематике штокавских говора, који је сачинио Павле Ивић (Ивић 1962–1963), саставила сам мали упитник и обавила истраживање квалитативног типа (оно подразумева невелик број испитаника, али оних које дуго и добро познајете или са којима блиско сарађујете, при чему сам сакупљала податке само од припадника средње и старије генерације – од 1938. до 1968. годишта). Додатно, овакво истраживање доноси низ корисних података на плану личног виђења локалног говора, те представља известан допринос перцептивној дијалектологији, о чему ће бити речи другом приликом. Овде дајем само кроки прозодијског система говора параћинских староседелаца: (1) У Параћинском Поморављу присутан је староштокавски тип акцентуације, тј. новији троакценатски систем изведен из старосрпског двоакценатског инвентара – два дуга и један кратки (краткосилазни) акценат; (2) Из сведеног истраживачког прегледа може се уочити да „отклон“ представљају следеће специфичности: долази до промена ограниченог домета које задиру у дистрибуцију прозодема, пре свега када су у питању дугосилазни и кратки акценат, а делимично и у инвентар, када су у питању предакценатске дужине, које се чувају с малом мером доследности, често се сводећи на полудужину, уколико чак сасвим не изостају.
Под овим се насловом говори о узуалном стандарду у појединим урбаним центрима на косовско-ресавском и призренско-тимочком говорном одручју, односно – о дијалекатској основи и мери усмеравања ка стандарднојезичкој норми, што заправо представља савремену комуникацијску стратегију и идентификацијску праксу на датом терену. Посебно се обраћа пажња на комуникацијску стратегију омладинске популације у датим центрима, на њихову језичку усмереност ка дијалектизмима и англицизмима, а релевантни подаци на које сам се, поред сопствене грађе, у великој мери ослонила потичу из савременог градског говора Лесковца и Врања, представљени у монографији Простор, време, друштво – сусрети у језику, Марине Јањић и Илијане Чутуре (2012). Језичке промене објашњавају се изванјезичким факторима: стандардним облицима, или пак онима који више „заличе“ на стандардне, замењују се најпре неке уочљивије, истакнутије карактеристике, оне које говорници непрестижних идиома осећају као друштвено изразито неприхватљиве, као крупну грешку у односу на стандарднојезичку норму. Дакле, сасвим очекивано, елементи који најпре стигматизују говорника најпре се и уклањају, тежи се поправљању, корекцији изговора, јер је реч о свирепо моћном регулатору друштвеног понашања, како је говорио Павле Ивић. Међутим, овај свирепо моћан регулатор делује у два правца када су у питању говорници са тзв. староштокавског говорног подручја – ка поштовању правила кодификованог језика, али и ка усклађивању говора са дијалекатском „нормом“ средине у коју се враћа и у којој се живи.
Новије језичке промене о којима је овде реч, оне које су уочене код припадника омладинске популације, објашњавају се, дакако, изванјезичким факторима; наиме, истицање локалне језичке боје условљено је одређеним социолошким и психолошким моментима. Губљење норми у многим областима живота, услед дугогодишње нестабилне политичке и неповољне економске ситуације, па и трагичних догађања на нашим просторима, довело је, између осталог, и до потирања свести о неопходности одређене културне хијерархије, о месту и статусу стандардног језика. С друге стране, психолошки моменат јесте и емотивна везаност за матерњи дијалекат, за говор на коме се и уз који се одрастало. Скраћена дијалектолошка визура, последица распада бивше Југославије и останка великог дела српског језичког простора, превасходно херцеговачко-крајишког говорног подручја, изван државних граница Републике Србије, доводи, изгледа, и до интензивирања употребе дијалеката који нису ушли у основицу српског стандардног језика – призренско-тимочког и косовско-ресавског, што се уочава особито код припадника омладинске популације, али и не само код њих. Дакле, имајући у виду све претходно речено, изгледа да средство за комуникацију унутар једне шире социјалне заједнице постаје код представника младе генерације са косовско-ресавским или призренско-тимочким матерњим дијалектом изабрано средство за идентификацију. Будући да је у питању појава која се може уочити у новије време, разлози могу бити барем двојаки: (1) Потреба да се изабере специфичан начин вербалне интеракције, онај који ће, када је реч о припаднику омладинске популације са тзв. староштокавског дијалекатског терена, недвосмислено околини показати ко је он и(ли) одакле је он заправо. Ова прича о неспутаној слободи избора иде у корак са тенденцијом увођења жаргонизације и детабуизације језика; (2) Утицај многобројних телевизијских серија и емисија, од којих су многе заправо служиле за стигматизацију ликова људи са подручја на којима се не говори правилно, тако што је комичан ефекат требало да буде постигнут самим начином говора, а које су, потпуно супротно, почесто прихватане као својеврсна промоција старог места акцента и „скраћене“ именичке парадигме.
Важно је на крају истаћи да се у новије време истраживачи у Србији, претежно млади, све чешће баве актуелним начинима комуникације и идентификације међу омладинском популацијом. То су, на пример, теме диглосије у урбаном центру на терену призренско-тимочке дијалекатске области, жаргонске лексике у југоисточној Србији, говорних одлика јутјубера и његовог утицаја на циљну групу корисника друштвених мрежа, музичког правца названог реп, који у своме изразу користи дијалекат, затим оне везане за ставове средњошколца према неким урбаним варијететима српског језика, те за говорне ситуације и одабир варијетета, за шта су предуслов вредносни судови према језичким варијететима, који подразумевају критеријум престижа итд. Резултати ових најновијих истраживања углавном бивају компатибилни с претходно представљеним, раније изнетим резултатима својеврсног односа према варијететима тзв. вишег и нижег престижа, те тиме чине потврду и актуелну допуну онога што је изложено под насловном темом, а посебно сведоче о томе да сви дијалекти имају и регионални и друштвени предзнак, тј. да говорници имају регионалну и друштвену позадину, те својим говором бивају идентификовани као припадници одређеног региона, али и одређене групе према некој друштвеној карактеристици – као што наводе и неки значајни аутори са англосаксонског подручја.
Пише:
Софија Милорадовић
Институт за српски језик САНУ, Београд
Истраживање спроведено уз подршку Фонда за науку Републике Србије, 7750183, Јавни дискурс у Републици Србији – PDRS
