Када ме неко пита који ми је матерњи језик, лако ми је да одговорим да је то српски. Одрасла сам у Србији, ту живим, српски је званични и већински језик моје државе, то је језик којим говоре моји родитељи, дакле, који се говори у мојој кући, као и језик на коме сам се школовала и, на крају, језик који најбоље говорим. Међутим, неће свим говорницима на свету бити тако лако да процене који је тачно њихов матерњи језик, да ли је уопште само један у питању, као и које критеријуме треба следити у тој процени.
Како можемо дефинисати матерњи језик? Ако је судећи по самом називу, онда је то буквално језик наше мајке, односно језик наших родитеља и најближих укућана. С друге стране, можемо рећи да је синониман са термином први језик, што би значило да је то језик који смо прво научили и/или га најбоље говоримо од свих осталих. Међутим, ствари се компликују када се осврнемо на језичку стварност, а то је врло честа етничка измешаност у друштву. У контексту језичке политике, матерњи језик може бити поистовећен са језиком једне државе, који тежи стандардизацији, што може изазвати маргинализацију осталих језика, чији назив мањински језици стога често поприма негативну конотацију. Међутим, када држава обезбеђује наставу на овим језицима, неретко их и сама назива матерњим, или пак наследним језицима.
Најлакше можемо илустровати појаву вишејезичности у друштву на примеру великих држава попут САД, где је званичан језик енглески, али постоји много етничких заједница које се активно служе другим језицима, нпр. шпанским, руским, па и српским. У том случају, прве генерације готово увек те језике сматрају матерњим, али њихови потомци се не морају нужно идентификовати на исти начин. Код таквих билингвала ситуација је доста комплексна и врло често посве индивидуална. Једна моја ученица из Немачке сматрала је немачки својим матерњим јер га, према њеним речима, најбоље говори, иако одлично прича и српски, језик својих родитеља. Потом, ученик из Швајцарске сматра и српски и италијански матерњим језицима, јер му је, како каже, отац Србин, мајка Италијанка, а оба језика је усвајао истовремено. С друге стране, поједини ученици су сматрали српски својим матерњим, иако су на базичним нивоима познавања језика, јер је то језик њихових предака и централни део њиховог идентитета.
Долазимо до тога да је у савременим друштвима, међу којима је монолингвалност постала реткост, незаобилазни фактор у одређивању шта је матерњи језик – наш лични став, а са њим и говорникова емотивна повезаност са тим језиком. Изгледа, дакле, да матерњи језик асоцира на нешто што је наше, што нас идентификује и интегрални је део нашег бића. У том светлу, на самом крају, сетимо се цитата Нелсона Менделе: ,,Ако говориш са човеком на језику који разуме, обраћаш се његовом разуму. Ако говориш са њим на његовом матерњем језику, обраћаш се његовом срцу”.
пише: мср Ана Крстић
Институт за српски језик САНУ
