Реч лингвисте

Цар Цезар и краљ Карло

Написао/ла Језикофил

Пише: мср Бојана Тодић, Институт за српски језик САНУ   

            Речи цар и краљ нису нимало необичне говорницима српског језика. Иако смо ове речи, пре свега, упознали на часовима историје као титуле које су носили владари на челу неке државне монархије у зависности од ранга и достојанства, и данас ћемо неретко чути да неко некоме каже Стварно си цар!, Браво, царе! или (Г)де си, краљу!, притом не мислећи на владарску позицију особе, већ на то да је та особа најбоља, главна у нечему. Поред тога што се срећу у жаргону, ове речи су занимљиве из још два разлога: прво, ниједна од ове две општесловенске речи није домаћег, словенског порекла; и друго, обе су настале од антропонима, односно од личних имена (појединих владара).

            Заједничка именица цар, како наводи Јасна Влајић Поповић у својој књизи Речите речи, потиче од личног имена познатог римског императора Гаја Јулија Цезара (на латинском Caesar). Словени су за њега чули нешто касније, највероватније посредством Византинаца, и прилагодили његово име свом изговору: *кьсар’ь > *цьсар’ь > цсар’ь > цар’ь. Претпоставља се да је до ових промена дошла веома рано, будући да је у старословенском забележен и краћи облик царь и дужи цесарь. Ова реч, осим у нашем језику, постоји и у другим словенским језицима: старословенско царь, македонско и бугарско цар, белоруско и украјинско цар, руско царь, словеначко car, пољско car, carz, словачко cár, чешко и лужичко car. Истог је порекла и интернационализам tsar/czar у осталим европским и светским језицима, који се односи само на руског цара.

            Као и претходна, и именица краљ, како наводи иста ауторка тумачећи њену етимологију, потиче од личног имена – од имена франачког владара Карла Великог (на латинском Carolus Magnus). Она је, такође, позната скоро свим словенским језицима. Стога, неће нам бити тешко да претпоставимо шта значи старословенско и бугарско краль, македонско краљ, словеначко kralj, словачко králj, чешко král, пољско król, руско и украјинско корóль, те белоруско карóль. Поред тога, ову су реч од Јужних Словена позајмили и многи околни народи, неретко мало суженог и(ли) спецификованог значења: отуда и мађарско király, румунско crai, албанско kral ’страни владар’, турско kiral ’хришћански владар’, или византијско грчко kralēs ’бугарски, српски или мађарски краљ’.

           Дакле, да није било Цезара, ни лав не би понео титулу цара свих животиња, а да нисмо у далекој историји чули за Карла, можда би, између осталог, и фигуре у шаху носиле мало друкчија имена.

 

Литература:

Јасна Влајић Поповић, Речите речи (од земље до неба), Београд: Завод за уџбенике, 2013.

Петрит Имами, Београдски фрајерски речник, Београд: Интернационал, 2007.

Оставите коментар