Огледалце, огледалце, имам ли ја језичку културу?

пише: др Марина Николић (научни сарадник Института за српски језик САНУ)

Шта је, у ствари, језичка култура?

Шта је оно на основу чега процењујемо ниво нечије језичке културе и како повисити степен сопствене језичке културе? (Напомена: свако има НЕКУ језичку културу, ако појам културе схватамо шире, као општу цивилизацијску тековину, а језик делом те тековине).

Језичка кулутра је део опште културе и културе комуницирања једног друштва или појединца. Језичка култура се испољава у степену познавања могућности неког језика. Познавање језичких потенцијала омогућује практично владање различитим функцијама језика. Језичку културу треба разликовати од говорне културе. Говорна култура је ужи појам, подразумева конкретну реализацију, исказ у писменој или усменој форми, док је језичка култура свеобухватна, па тако у себе укључује све учеснике у комуникацији и све елементе говора: говорника, саговорника, говорење и слушање, писање и читање, слање поруке, примање поруке и све оно што се у том односу дешава, заједничка знања учесника и околности у комуникацији, оно што је исказано, али и оно што се прећуткује, истину и лаж, манипулацију, вербално и невербално и сл. Постоје предуслови који морају бити испуњени да бисмо нечије изражавање могли оценити као правилно и лепо, што су прва два основна критеријума језичке културе – нормативност и естетичност. Додајмо и трећи, не мање важан, али онај који се често заборавља и занемарује – етичност. То значи да језик није само комуникацијски алат, већ и средство којим се изражава поштовање и уважавање, а, нажалост, често и непоштовање и понижавање саговорника. Умеће слушања је такође обавезан услов. Саговорника треба пажљиво саслушати и својим реакцијама подстицати разговор, а томе нас уче још у вртићу, зар не?

На првом месту је добро познавање предмета, односно појаве о којој је се говори. То је важно за обе стране, што значи да мора постојати иста слика света и заједничка култура учесника у комуникацији. На пример, заједнички језик тешко могу наћи верујућа и неверујућа особа зато што они имају различит поглед на живот и свет око себе. Сви смо доживели и генерацијски јаз у комуникацији са својим родитељима (и старијим светом уопште) или са децом и млађима од себе, па имамо осећај – некад тако и кажемо – као да говоримо различитим језицима! Са необразованом особом тешко да се може говорити о атомској физици или коментарисати виртуозност чувеног пијанисте. Када разговарамо са особама којима је матерњи језик различит од нашег, па и ако добро разумемо и говоримо језик који међусобно употребљавамо, и истих смо година, образовања и интересовања, може доћи до неразумевања у оним аспектима у којима је утицај извршила национална култура. У свим таквим ситуацијама потребно је додатно залагање учесника у комуникацији, с циљем што бољег премошћавања постојећих разлика.

За добру језичку културу обавезно је познавање норме (акценатских, лексичких, граматичких и правописних правила) књижевног језика уз вештину диференцирања употребе језичких средстава. То значи да свој говор морамо прилагодити различитим ситуацијама у којима учествујемо. На пример, лекар ће на другачији начин разговарати са својим пацијентима на послу, другачије као отац са децом или као купац у продавници, клијент у банци, а сасвим различито на научној конференцији презентујући нове резултате из дисциплине којом се бави. То значи да наше изражавање мора бити примерено не само саговорницима него и ситуацији у којој се налазимо.

Да бисмо били успешни у комуникацији, морамо да усвојимо инвентар изражајних средстава и да научимо да их креативно употребљавамо. Да говоримо истину и да се при томе јасно, лексички, граматички и стилистички чисто изражавамо. Наше речи и реченице треба да буду једноставне, логичне и сврсисходне, никако двосмислене или неразумљиве како не бисмо збуњивали саговорника или остављали утисак да њиме желимо да манипулишемо.

У различитим ситуацијама потребно је да наше изражавање буде не само лепо (за шта ће нам послужити креативна употреба метафора и других стилских средстава) него и оригинално. За остваривање тога циља треба се клонити устаљених фраза, неукусних доскочица или шала, клишеа, псовки. С друге стране, некада смо ограничени временски или бројем карактера (словних места), па у таквим ситуацијама треба бити сажет, разумљив и ефектан, што се постиже избегавањем сувишних детаља, понављања, а стављањем акцента на најбитније што се жели пренети.

Треба имати у виду онога који нас слуша или чита, па, да бисмо то постигли, увек треба направити мали тест – замислите себе у тој улози и размислите да ли би се вама свидело то што чујете или читате. Када формирате свој говор, узмите у обзир притом све могуће факторе, рецимо, циљну групу читалаца или публику.

Често смо сведоци монотоног изражавања, умемо да на основу језичког осећања препознамо доброг говорника, знамо да разликујемо досадног и занимљивог говорника. Занимљив говорник прати реакцију публике или саговорника, а вежбом постиже да супротну страну заинтригира и одржи пажњу, или пак да смири ситуацију и држи је под контролом. Основно што говорник треба да има су добра дикција (разговетан и правилан изговор гласова и акцената), одговарајућа јачина гласа прилагођена месту излагања и другим акустичким својствима, примерена гестикулација и мимика. Заблуда је да се добар говорник рађа – добар говорник се постаје. У том процесу од помоћи могу бити аудио-визуелна средства. Снимајте своје говоре или се бар гледајте у огледалу.