пише: др Вања Миљковић (Институт за српски језик САНУ)
У XXI веку идеја о бирању речи године у англофоном свету доживљава снажну експанзију. Већ 2003. познати издавач речника Merriam Webster организује свој избор, на коме је прву титулу понела реч democracy („демократија“), у контексту глобалних политичких тензија и ратова на Блиском истоку. Наредне године Oxford University Press покреће избор у Великој Британији, а 2005. и у Америци. Оксфорд ће касније објединити избор, па је 2013. њихов општи победник била реч selfie („селфи“), која скреће пажњу на питање идентитета у контексту технолошког развоја и онлајн комуникације. Исте године у избор се укључује и Collins Dictionary, чији је победник био geek („штребер“). Онлајн речник Dictionary.com од 2010. бира своју реч године. Када се има у виду број ових избора и профил институција које их организују, јасно је да ова пракса има вишеструку функцију: с једне стране она популаризује лингвистику и развија свест о значају језика у контексту друштвених превирања бацајући светло на теме које захтевају колективно јавно промишљање, а с друге представља ефикасну стратегију комуникације са публиком и самопромоције великих речничких брендова.
Као што смо на примерима из немачких и енеглеских избора видели, друштвена димензија је од самих почетака била у првом плану. Иако је прва реч године заиста и била реч у лингвистичком смислу, већ наредних година је постало јасно да се избор не сме ригидно ограничити ако је циљ да се одабере језички знак који на најбољи начин одсликава тренутна друштвена стања. Управо зато се међу победницима налазе и префикси, акроними, читаве фразе, па и емотикони, што на први поглед делује као одступање од строге дефиниције речи, али заправо одговара начину на који језик као основни друштвени алат функционише. Ова флексибилност није без критика, али она уједно показује да је циљ избора пре свега интерпретативан а не нормативан: у питању није потрага за „најлепшом“ или „најисправнијом“ речју, већ за оном која најбоље кондензује друштвено искуство. На крају, и када отворимо речник, био он папирног или електронског формата, наћи ћемо и одреднице које су мање од речи (нпр. префиксе) или веће од ње (изразе).
Како у последњих 20-ак година избора за реч године има све више, они као друштвена пракса постају значајан показатељ глобалних трендова, али и локалног расположења. Међу америчким речима године тако примећујемо победнике који се директно тичу америчких председничких избора – нпр. red / blue / purple state (2004), али и оне који, иако непосредно мотивисани политичком ситуацијом у Америци, указују на глобалне појаве, попут fake news (2017). Велике друштвене кризе се готово по правилу детектују у оваквим изборима – видели смо да се 11. септембар тако појавио и у енглеском и у немачком избору, а низ појмова који се повезују са корона вирусом (као пандемија, карантин, локдаун) обележили су пандемијске изборе у целом свету. Листе победника садрже и појмове који указују на актуелне друштвене покрете – тако је 2014. међу победничким речима хештег #blacklivesmatter, а наредне 2015. на том списку наћи ће се заменица they (као симбол друштвене видљивости трансродних особа), док се међу финалистима 2018. нашао и хештег MeТoo. Међу победницима су често и нове речи које су инспирисане актуелним догађајима (нпр. 2006, након што је Плутон изгубио статус планете, у енглеском је од имена Pluto скован глагол са значењем „одузети, смањити вредност или статус нечега“) или одражавају нове друштвене појаве (нпр. 2018. је један од победника била реч nomophobia, скраћено од no mobile phone фобија – страх од пражњења батерије мобилног телефона).
(наставиће се)