пише: др Ана Ранђеловић,
научни сарадник Института за српски језик САНУ
Динамични друштвени процеси на смени 18. и 19. века и нерешена кључна питања српске културе – којим типом књижевног језика, каквом ћирилицом и којим правописом Срби треба да пишу у будућности – сачекали су ступање Вука Стефановића Караџића на српску филолошку сцену. На подстицај Јернеја Копитара, Вук је 1814. године у Бечу објавио Писменицу српскога језика по говору простога народа написану. Свестан проблема који језички плурализам код Срба носи, Копитар је тражио неког ко ће написати прву српску граматику. Након изласка Сала дебелога јера либо азбукопротрес Саве Мркаља, он се понадао да је пронашао најпогоднију личност за овај посао, али се у томе преварио. Пре него што се упознао са Вуком, наговарао је Копитар неколико учених Срба, међу којима су и Ранковић, Фрушић и Давидовић, да се прихвате овог посла. Након сусрета са Вуком у Бечу 1813. године, Копитарева настојања да пронађе писца прве граматике српског народног језика крунисана су успехом. Млади Вук био је идеална личност за тај посао јер је одлично познавао народни језик, а истовремено је имао снаге и воље да се упусти у борбу за његово увођење у књижевност и подизање на ниво стандардног језика.
Прихвативши се писања прве граматике српског народног језика, Вук је осећао колико ће то за њега невичног и неученог бити тежак посао, те су његове намере и побуде за њено писање биле врло скромне. Тако се у Предговору Вук обратио „благонаклоњеном читатељу” с молбом да у њој не тражи „они танки и дубоки правила језика с којима је Г. Аделунг код Нијемаца и Г. Добровски код Бохемаца и код свију славенски народа, бесмртну славу задобио. Ова је моја Писменица само један први опит, у којему сам се ја потрудио, по силама знања мога, само нека правила о склањању имена и мјестоименија [дакле, о деклинацији именица и заменица – прим. А. Р.], и о спрезању [одн. о конјугацији – прим. А. Р.] глагола, у једно саставити, и со тим, ако не внутрење вештество, а оно барем вид Српске Писменице предложити”. У овоме му је послужила црквенословенска граматика Аврама Мразовића, објављена први пут 1794. године, односно њено поглавље под насловом „О Етимологији или Художнословију” (данас бисмо рекли – о морфологији). Заправо, Вук је у одељку „О склањајемим дијеловима говорења” (одн. „О променљивим врстама речи”) Мразовићеве парадигме применио на српски народни, односно на свој тршићки говор. У српској литератури пак често погрешно преовладава мишљење је читава Вукова Писменица настала по угледу на Мразовићеву граматику. Стога треба нагласити да су остали делови Писменице, „О писменима” и „О гласоударењу”, настали независно од Мразовићевог дела – први под утицајем Мркаљевог Сала дебелога јера, а други под утицајем Опита настављења о српској сличноречности и слогомерју или прозодији Луке Милованова.
Писменица
Копитар је у писмима упућеним у Будим непрестано бодрио Вука да напише граматику, те му је у једном од њих предложио да је пре штампања дâ на преглед Сави Мркаљу. Вук је на то одговорио да је Мркаљ далеко, али да он крај себе има другог Мркаља, Луку Милованова Георгијевића, с којим у Будиму живи и свакодневно разговара. Миловановљев утицај на Вука и несебична помоћ коју му је пружио у састављању прве српске граматике навеле су многе Вукове противнике да Милованова сматрају коаутором Писменице. Ту се у првом реду истакао Јован Хаџић, заклети Вуков непријатељ и полемичар, који је чак истицао како је Милованов Вуку практично написао граматику.
У самом наслову Писменице запажају се одлике предвуковске ортографије. Језик у Посвети и Предговору је књишки, испуњен славенизмима, који су учестали и у самом тексту. Због чега је то тако? Мудри Вук је схватио да се велике промене и заокрети у култури народа не дешавају преко ноћи и да је немогуће, на крају и непотребно, одбацити све традиционалне вредности и достигнућа. Међу тим достигнућима била је и граматичка терминологија коју је Вук прихватио и преузео од Мразовића, Мркаља и Милованова, и којом се послужио да у Писменици опише живи народни језик. Пошто Вук није могао у говору простога народа наћи речи потребне за научне називе, он се послужио постојећим и уобичајеним црквенословенским граматичким терминима, настављајући тако вишевековну традицију у развоју граматичке терминологије на нашем језичком тлу.
У реформи азбуке, коју је образложио у првом делу Писменице, названом „О писменима”, Вук се ослонио на Саву Мркаља и послужио се његовим аргументима о потреби да азбука има онолико слова колико има гласова у језику. Заједно са Мркаљевим идејама, Вук је у овом одељку прихватио и његову граматичку терминологију. Иако се ради о ограниченом броју термина, подударност је врло уочљива, што се може видети из следећих примера: азбука или буквица, писме (одн. слово), писменица (тј. граматика), знаменовање (одн. значење), умекшатељни знак (одн. знак умекшавања) и др. Нарочито је карактеристичан термин согласно писме, којим је Вук означио појам сугласника или консонанта. Наиме, Вук га је под Мркаљевим утицајем употребио само у Писменици, док га је у каснијим делима доследно заменио истозначним термином полугласно писме.
(наставиће се…)
