пише: мр Владо Ђукановић (лингвиста, оснивач Лексикома)
„Ех, нема српски језик цену, пријатељу мој”, рече ми једном један човек. „Џабе је, зато нам га и отимају, и Хрвати, и Бошњаци, и Црногорци, већ сто година”, рече ми други пут други човек. Нису, ни један ни други, схватили да је ово одавно меркантилни свет и да сам их ја питао нешто много једноставније – има ли српски језик као роба на тржишту некакву цену.
Обичан човек вероватно би рекао да нема. Језик је некакво опште добро, као ваздух. Ваздух је џабе, нико обичном човеку још увек не наплаћује то што дише; и језик је још увек џабе, па обичном човеку нико не наплаћује речи које изговара. Џабе ћете некоме рећи да га волите, џабе ћете му рећи да га мрзите, џабе ћете детету рећи да изнесе ђубре, џабе ће вам дете рећи да га смарате. Стварно је џабе тај свакодневни српски језик којим комуницирате са људима око себе.
А кад мало боље размислите, штошта од језика није џабе, јер је језик пре нешто као вода. Јесте она опште добро, али постоје нека јавна комунална предузећа која вам је наплаћују. И језик вам наплаћују, рецимо издавачи, својеврсна културна комунална предузећа која вам, кроз књиге, између осталог, наплаћују и језик. Језик наплаћују и преводиоци, и писци, и песници, и новинари, и адвокати, и текстописци и певачи, језик плаћате у школама страних језика, језик се понекад плаћа и као ћутање, и као лупетање, и као лагање, и као рекламирање… Српски језик заправо свакодневно плаћате, а да тога најчешће нисте свесни, као што нисте свесни ни цене коју плаћате за свој језик.
Ево једног примера. Имате мобилни телефон, причате, причање кошта x динара по минути. Ви, у ствари, плаћате причање на даљину. Другим речима, језик је џабе док су уши вашег саговорника у домету природне снаге вашег гласа (најдаље до следећег брда, отприлике, код оних најгрлатијих). За причу преко следећег брда и даље потребан вам је телефон, а то се плаћа.
На мобилном телефону можете и да пишете. Ако СМС поруку пишете користећи само 26 слова интернационалне (енглеске) абецеде („To mi je najzalije, utesicu se krempitom xD”), у једној поруци за ваше писаније има највише 160 словних места. Ако пак у СМС поруци користите наша слова (š, ž, đ, č, ć, односно било које ћирилично слово ако телефон подржава и ћирилицу, дакле, „To mi je najžalije, utešiću se krempitom xD”), број словних места аутоматски се смањује на 70. Значи, ако пишете својим језиком, у овом случају српским, користећи сва слова српске абецеде или азбуке, поруке ће вас коштати 128,64% више него ако користите само слова енглеске абецеде.
Ово се дешава зато што новији мобилни телефони користе два начина кодирања СМС порука (7-битни ASCII код за енглеску абецеду и 8-битни Unicode за друге језике), ово се дешава код свих оператера, у свим земљама и важи за све језике, нпр. у Русији – „Введите текст сообщения (до 70 символов – кириллицей, до 160 – латиницей)”. Када видите слоган „Твоје речи вреде више”, знајте да то важи само за оно што изговорите преко мобилног телефона. Када своје речи напишете у СМС поруци, оне су 128,64% скупље. Зато ваљда код нас сви пишу СМС поруке са s, z, dj, c и c. Штеде људи на свом језику који иначе џабе користе…
Sjajan tekst, hvala vam! Koristim priliku da vam skrenem pažnju na grešku koja se potkrala:
Значи, ако пишете својим језиком, у овом случају српском, (srpskim, a ne srpskom).
Pozdrav!