Пише: др Марина Николић, Институт за српски језик САНУ
Интернетом последњих година кружи заблуда како је реч госпођица забрањена и како се више не сме користити приликом обраћања особи женског пола. Кажу – госпођицу је, без обзира на године и брачни статус, у сваком појединачном случају заменила госпођа.
Неколико ствари овде треба објаснити. Ниједна се реч не може декретом забранити. Ниједан ауторитет, језички, друштвени или политички, не може из приватне употребе избацити неку реч.
С друге стране, неке се речи употребљавају шире и налазе се готово у свим стиловима (за њих се каже да су необележене или немаркиране), док су друге ограничене на ужу сферу употребе, на пример, псовке, па за њих кажемо и да су обележене или маркиране.
Госпођица, оптерећена обележјем да је у питању млада и неудата женска особа, односно узрастом и брачним статусом, почиње да се избегава у званичној, формалној употреби, управо због ирелевантости и година и брачног статуса у датом комуникативном чину. То се објашњава чак и најједноставнијим практичним разлозима. На пример, када пишемо мејл непознатој женској особи, не знамо колико она има година и да ли је у браку, па је најлакше употребити неутралн(ниј)у форму, а за то нам преостаје госпођа. Некада, давно пре ере мејлова, писма су се најчешће госпођицама и писала, али се тачно знало која је госпођица у питању. Између тога писало се – другарицама.
Може се, дакако, рећи да госпођица одлази у архаизме захваљујући друштвеним променама, јачању свести о потреби за родном равноправношћу, потписивањем Истанбулске конвенције, проевропском оријентацијом Србије, јачањем феминистичког покрета и тако даље. Мада, чини се да је то само стицај околности. Политичка коректност подудара се са потребама конкретног говорног чина, односно епистоларног дискурса. У усменој комуникацији, која је непосреднија, латићемо се госпође ређе него у писаној форми, персирање ће бити довољан показатељ формалне комуникације. А и у писмима или мејловима формулације попут Поштована госпођо Петровић, или Поштована госпођо декане, представљају изразе највишег степена поштовања у етикецији. Говорна етикеција је, да подсетимо, скуп правила којима се регулише ословљавање и обраћање у једном друштву. Да додамо, за започињање обраћања на скупу, који чине више особа и мушког и женског пола, може се користити формулација Даме и господо, али и Госпође и господо. У првој конструкцији реч дама у множини нема значење отмене жене, већ означава женску особу уопште, па феминисти немају аргументацију када захтевају избегавање овакве конструкције.
Из наведених разлога госпођица се повлачи на маргину заједно с Циганима, који су тамо већ дуже време. Политички коректан говор подразумева употребу назова Ром уместо Циганин иако се у насловима и садржају више дела високе књижевне вредности, посвећених том народу, употребљава етноним Цигани без икаквог негативног призвука. Иако многи припадници тог народа за себе кажу Цигани, уосталом као што косовски Албанци на свом језику себе зову Шиптарима, у званичној употреби коришћење оваквих назива у српском језику није прихватљиво. Како ствари стоје, Андрићевој „Госпођициˮ остаје само да чита Лоркин „Цигански романсероˮ и прави друштво Пушкиновим „Циганимаˮ у историји светске књижевности.
Како онда објашњавате овакве наслове: Чомић обавештена да је избрисана из чланства у ДС? (http://www.politika.rs/scc/clanak/454168/Comic-obavestena-da-je-izbrisana-iz-clanstva-u-DS) Исто раде и са Аним Брнабић, са Зораном Михајловић и свим другим женама.
– (http://www.politika.rs/scc/clanak/438112/Брнабић-завршила-посету-Берлину
– http://www.politika.rs/scc/clanak/368178/Брнабић-задовољна-радом-у-влади
Можда је то политички коректно, али граматички није. Писала је госпођа Рада Стијовић о томе, али њу нико не слуша