Пише: Марина Николић
Недавно је код нас објављена књига Алана Сокала и Жана Брикмона „Интелектуални шарлатани“ у издању Дерете. Пре ове књиге универзитетски професор Алан Сокал објавио је 1996. године у једном популарном научном часопису бесмислен текст под називом „Превазилажење граница: ка трансформативној херменеутици квантне гравитације.“ Тај догађај је у свету постао познат као Сокалова подвала. Сокал је признао да је рад шарлатански и да је намерно користио рогобатну и неразумљиву научну терминологију постмодернистичких теоретичара (Лакана, Кристеве, Иригареове, Бодријара). Овим експериментом Сокал је доказао да се један нетачан научни рад само зато што је крцат компликованим изразима и потписан од стране академског ауторитета може објавити у угледном стручном часопису. Поменута књига је повод да отворимо тему о томе колико код нас има злоупотребе стручних термина, да ли их наши интелектуалци често олако користе, а ми их прихватамо без неке озбиљне провере.
Наравно да злоупотреба језика има, али нема их само у сфери науке. Нажалост, ми хуманисти најчешће и немамо шта друго да проневеримо и злоупотребимо, речи су нам једини ресурс. Шалу на страну, језик науке има своје особине, а оне су: логичност, апстрактност, објективност, прецизност, једнозначност, нормативност, херметичност. Научни израз лишен је емоционалности, уме бити сувопаран, а с друге стране обилује специјализованом лексиком и терминима.
Треба рећи да, наравно, није свако кадар да разуме, нити треба да разуме, научне текстове. Друго је питање – коме су они намењени. Ако су намењени широј и лаичкој публици или медијима, свакако да језик мора бити прилагођен томе да га свако или бар већина разуме. Потребна је извесна говорна вештина за представљање сложених научних резултата или неких друштвено-политичких кретања и последица у, рецимо, економији, али се и то може научити. У ту сврху научницима служи, између осталог, и професура, као и наступи у медијима.
Научници, али и интелектуалци уопште, као друштвена елита истовремено су и језичка елита. Најбољи говорници, дакако, потичу из интелектуалних кругова, они су креатори високе језичке културе. Мада, правих интелектуалаца никада нема довољно, а посебно код нас, где су увек у другом плану.
Што се конкретно манипулација у језику српске науке тиче, она се манифестује више кроз плагирање других аутора, ненавођење превода из страних извора, затим саморециклирање већ објављених истраживања и добијених резултата. Има примера где научници један исти рад објављују годинама у различитим часописима, чак са истим примерима, тако што једноставно мењају ред речи или реченица. Други пак уживају у сопственим језичким каламбурима, оказионализмима, грађењу нових, непостојећих па и немогућих речи, или измишљају сопствене терминологије користећи се елементима из старогрчког и латинског језика, како би обезбедили подршку за њихово увођење у постојећи традиционални терминолошки систем. Дешава се да се неуспешне и безвредне студије и радови крију иза научног ауторитета и бивају објављени без рецензија, али стручна јавност, макар и неимала снаге да учини оно што су урадили Алан Сокал и Жан Брикмон, врло добро види када је цар го.
Погледајте изјаву др Марине Николић у Културном Дневнику РТС-а од 5.55 минута на овом линку
