Реч лингвисте

Извештај с терена

Написао/ла Језикофил

− Ма је л’ се ви то борите јуначки?

− Не, не, ми играмо фудбал…

− Ја мислила да сте ви политичари!

 

Како доживљавамо оно што нам говоре политичари, а како оно што нам говоре новинари и политички аналитичари? Колико од тога разумемо и како оно што нам остане скривено иде нама на штету, пошто нам незнање никада не може користити?

Опште је познато да се човек труди да себи непознате ствари објасни познатим стварима. Тако функционише и наше мишљење, и разумевање, и говорење: помоћу познатог, ближег и конкретног одређујемо непознато и апстрактно. Та појава у језику и уму назива се појмовна метафора. Једна од познатих метафора јесте да човек свој живот доживљава као путовање. Из те метафоре ЖИВОТ ЈЕ ПУТОВАЊЕ следи да је ЧОВЕК ПУТНИК КРОЗ СВОЈ ЖИВОТ. Потврду за то имамо у честим изразима: гурати напред, ићи напред, враћати се у прошлост, (по)водити се за неким и нечим итд. Дакле, сви смо разумели ове изразе, употребљавамо их, а нико не каже да се изражавамо песнички, зато је то друга врста метафоре, она која нам омогућава да мислимо о ономе што не можемо увек да видимо, разумемо појмове око нас и − (пре)живимо.

Ових дана смо читали о фудбалској утакмици између ЕУ и земаља које још увек нису чланице ЕУ. ball_4_630Несвесни тога, политичари су нам показали да је политика рат који политичари желе да представе као фудбал. Хајде да сада откријемо језичке доказе за то. Политичке странке у Србији најчешће се доживљавају као фудбалски тимови. Кључни политички играчи заузимају најистуреније позицији у политици, односно сам шпиц напада у фудбалу. У зависности од идеологије, добро нам је познато, постоје лева и десна политичка крила (или блок). Везни играчи су на политичкој сцени они који попут везних играча у фудбалу играју на средини терена, повезујући одбрану и напад. То су, у ствари, политичке странке које упркос релативно малом броју гласова освојених на изборима најчешће служе само да омогуће да се влада састави (састав владе је исто што и састав тима, зар не?). Једина разлика лежи у томе што везни ред у фудбалу може да буде крив за пораз, а у политици се везни ред најбоље окористи, јер се лево и десно крило по правилу потруде да му угоде (сетимо се само јагодинске жирафе). Везни играчи у оквиру једне партије најчешће су најважнији појединци у странци, мада они некада могу бити, у нашој свести, и капитени. Потврду за ово налазимо тамо где се о њима пише:

За Србију је битно да кључни политички играчи буду они који су изашли из демократских снага обједињених 2000. године…;  у парламенту има бар још десетак посланика који би радо променили дрес; Листа кандидата који по анкетама представљају фаворите у изборној утакмици.

ball_5_630На овај начин политичари и политичке странке, попут фудбалских тимова, остварују победе и поразе, изборне победе и изборне поразе. (О трансферима политичких играча и новцу који они том приликом добијају да и не говоримо. Сасвим је извесно да је новац мањи него у фудбалу, али је очигледно довољно велики да буде стимулативан за добре политичке играче).  Најчешћа ситуација је да се изборни порази и победе баш не завршавају као у фудбалу, мирно и са неколико јетких изјава на рачун некомпетентног судије. У политици се те победе углавном проглашавају крађом, а победници су неретко манипулатори који су лажирали резултат. Иако се фудбалске утакмице заказују, као што се заказују и избори, оно што се дешава у фудбалским куповима углавном је јасно и прецизно, очекивано, док у политичком баражу важи правило: очекујте неочекивано.

Према ауторкама књиге Јавни дискурс Србије све ове политичке аналогије са фудбалом као екипним спортом требало би да истакну позитивне аспекте заједничког, тимског рада и колективних тежњи ка остварењу циља. Међутим, супротно очекивањима, тимским метафорама најчешће се истиче победа по сваку цену, док се далеко мање наглашавају аспекти фер-плеја међу играчима и правила понашања током игре.

У даљем истраживању, ове ауторке нам откривају да се правила демократских избора у нашој свести преламају као фудбалска правила и да се политичким странкама може дати црвени картон, али и да свака политичка партија има своју стратегију и тактику, и да свака од њих има право на дефанзивну и офанзивну игру. Невоља је народа што су, ма какве биле по свом убеђењу и представљању, те игре увек прљаве. И док се они међусобно дриблају, одавно предрибловани народ никако да изврши контранапад, али и када би га извршио, врло брзо би се испоставило да је народ у офсајду, па се гол ионако не би признао. А један успешан контранапад био би најбоља стратешка варијанта у овој утакмици. Или изненадни прекид − попут оног када навијачи подивљају од неправде, па упадну на терен, али то би већ била револуција.28326_600

У језичком смислу најгоре је што све наведене метафоре теже да манипулишу бирачким телом, односно, народом. Преко фудбалских метафора, које женама најчешће остају неразумљиве, шаље се још једна замаскирана истина: жене су изопштене из политике, политика је чисто мушки домен, баш као и спорт. Овакав говор састоји се, како тврде страни аутори, из речи намерно скованих у политичке сврхе; речи које не само што имају у свакој прилици политички смисао, него треба да ономе коме су упућене наметну жељени ментални став.

Оваква игранка додатно се компликује када увидимо да рат пресликава особине и елементе значења на спорт (увек су и у једном и у другом домену противници, стратегија, борба, победа, пораз и сл.), а политика користи ове појмове у свом дискурсу (заузимање позиције, проналажење савезника, држање противника на одстојању, уверавање јавности у исправност поступака итд.). Ауторке Јавног дискурса Србије примећују да се на овакав начин замагљује права природа политичког дискурса, где се негативни елементи ратовања маскирају као позитивни елементи спорта и ферплеја, те се неприметно, али упорно, у језику користе једне те исте метафоре, често без одређења или објашњења, које након неког времена постају неизоставан део политичког жаргона.

Дакле, овде је реч о томе да ми политичку борбу, која је сурова попут рата, доживљавамо ублажено, тј. као неку врсту спортског надметања.

Осим што спортски дух даје увек позитивну и здраву конотацију, метафора спорта погодна је и за развијање навијачких страсти. Само да нам се не деси оно што се данас дешава у спорту: насиље и бахато понашање.

За насиље имамо − метафору рата.

У рату постоје зараћене стране, у политици су то политичке партије. У рату и политици постоје савезници, а у време избора свака странка има свој изборни табор и своју тактику. Такође су могући преласци из једног зараћеног табора у други. И они не само да су могући, него су и чести. Људи који мењају политичке партије у народу су познати као прелетачи. Они мењају чланске карте као што играчи на терену мењају дрес. Ти политички трансфери су тајни, за разлику од фудбалских. Избори се представљају као битка. Разлика је у томе што једна битка није изгубљен рат, али изгубљени избори углавном повлаче са собом нови рат. Тако је у политици, а ево шта томе у прилог кажу изјаве политичара:

Главни одбор је формално рекао каква је изборна тактика Српског покрета обнове; Фронтови на којима ће се водити изборна битка: Хаг, НАТО, државна питања, социјална питања…; У тексту је цитирана и изјава шефа Изборног штаба ДСС-а.

1162681_525_350_wУ изборном рату, најчешће страдају бирачи, то је јасно. Оно што није јасно како то да се увек опечемо, а они чак и признају да су бирачи увек таоци политичких странака. Према ауторкама поменуте књиге, бирачи су некада и колатерална штета, што опет није завидна улога у политичком рату.

Пошто смо навикли да су речи најјаче оружје, онда нас не чуди што томе служе и у политици, те се тако изјаве разумеју као паљба, политичари пуцају (још увек само вербално) једни на друге, често смо сведоци унакрсне ватре… Овде она наша метафора ПОЛИТИКА ЈЕ РАТ добија једну своју варијанту: ДЕБАТА ЈЕ РАТ. Оваквом метафором истичу се само негативни аспекти рата и политике. Интересантно је то да доживљавамо сукоб мишљења и интереса као праву битку, тј. као физички напад. Неретко чујемо да је неко некоме лупио шамар баш у смислу дао убедљиви аргумент у некој расправи. Критике тако постају муниција, а нетрпељивост се распламсава.

Овде се треба зауставити на речима једног америчког лингвисте који је први написао књигу о појмовним метафорама и о томе како доживљавамо свет око себе. Лејкоф каже да метафоре могу да убију, наравно не дословно, и он се овде служи метафором, али сигурно да изазивањем осећања која дубоко утичу на људе и који прихватањем истог метафоричког оквира само га изнова оживљавају могу да изазову убице. У том смислу, треба водити рачуна о томе хоћете ли данас погледати пренос скупштине или фудбалске утакмице. Пазите се, јер су играчи ових дана исти!

GIR_0934Лингвиста у улози спортског коментатора, ратног извештача и још којечега

Светлана Слијепчевић

1 коментар

  • Поштовани,

    Имам недоумицу у вези са писањем енклитичких облика глагола. Енклитички облик глагола би требало да се пише иза пуног облик глагола, али понекад у говору, писању чини ми се да је неизбежно да ова два облика глагола замене места, односно да енклитички облик глагола буде испред пуног облика глагола. Да ли постоје правила када енклитички облик глагола долази испред пуног облика глагола ?
    Хвала

Оставите коментар