Када је једна од мојих другарица постала мајка, први пут је у нашем друштву била и једна беба, а самим тим и један нови вид комуникације. Једном приликом смо, играјући се са њеном ћерком, која је тада имала око осам месеци, причале о томе како бебе већ врло рано много тога разумеју. Другарица ми је рекла да њена ћерка показује прстом да јој се донесе кекс и смеје се кад јој се тата врати с посла. А ја сам јој поменула како ми је занимљиво то што одрасли доста другачије причају са тако малом децом и користе такозвани бебећи говор (енгл. baby talk). Међутим, њена реакција ми је била још интересантнија. Наиме, она је негирала да тако прича са ћерком, сматрајући да такав начин разговора са дететом не доприноси његовом правилном учењу језика. Кад оно, већ у следећем тренутку, окренула беби и обратила јој се повишеним и брижним тоном: ,,Је л’ тако, бебили? То је наше паметно дете, је л’ да? Јесте, јесте!” (парафраза). Тада сам схватила да заправо није ни свесна тог свог језичког прилагођавања, можемо слободно рећи замене кода (в. https://jezikofil.rs/ako-razumes-questo-du-bist-a-true-polyglot/).
Врло је очигледно да се мајчин ,,разговор” са дететом одвија готово инстиктивно у првим месецима живота, када је главни циљ те комуникације остваривање емотивне блискости. Како беба расте, почиње да учи и изговара своје прве речи (око прве године живота), а током читавог тог процеса у разговор се осим маме активно укључују и други чланови породице, те остали одрасли људи у животу детета. Међутим, како смо видели, одрасли несвесно осете потребу да се ,,спусте на ниво детета”, како би их оно лакше разумело, те тако често себе чујемо како усхићено изговарамо нешто попут: ,,Шта си данас ладила? Јеси ли се иглала луткицама?” Дакле, опонашамо говор детета, знајући да им је проблематичан тај глас Р, ког има у свакој другој српској речи, као и да умањенице просто звуче слађе уз децу, зар не? Замислите да, уместо свом сестрићу, понављате колеги на послу: „Донеси црвену оловку! Црвену о-л-о-в-к-у! Тако, браво! Ти си добал децак!” Сигурно Вас неће наградити осмехом, али Вас може избегавати остатак дана… То су ти прагматички услови који диктирају када ћемо прилагодити свој језик.
И сад се можда неки питају како дете уопште научи нормално да прича кад се ми измотавамо док им се обраћамо. Не брините, деца су заиста као прави мали кројачи када је учење језика у питању. У стању су да од тог ограниченог извора речи и реченица којима су изложени стварају нове комбинације и временом елиминишу оно што у језику њиховог окружења ,,не ваља” и не одговара. Тада дођемо до питања: ,,Кад је ово дете то научило? Ја га нисам томе научио! Како је паметно!” И јесте, такве способности комбиновања својствене су само људском језику.
пише: мср Ана Крстић
Институт за српски језик САНУ
