Дијалекатски речници – ризнице лексичког блага

Пише: мср Миљана Чопа, Институт за српски језик САНУ

Ко је вревљив, а ко заждрљен? Јесу ли ерав и иљав из истог краја и хоће ли ове етикете доживети као увреду или као похвалу?

Како може госпођица из Лознице да сазна да ли јој се то удвара млади господин из Пирота или је само засмејава?

Чему нам служе дијалекатски речници?

Дијалекатска лексикографија је лингвистичка област у оквиру које се сакупља и бележи дијалекатска лексика и објашњава њено значење, с циљем израде лексичког описа говора одређене области. Дијалекатски речник представља, дакле, збирку речи која приказује лексички фонд говора одређеног краја.

Шта је заправо дијалекатска лексика врло је тешко прецизно дефинисати и у науци наилазимо на различита схватања овог појма. Дијалекатска лексема свакако је реч која је део одређеног дијалекта, а која је настала као последица територијалног раслојавања језика. Међутим, неки истраживачи под дијалекатским речима подразумевају само речи које нису нормиране, односно, које својим обликом одступају од облика који је регистрован у стандардном језику, док други дијалекатским речима сматрају све речи које су део дијалекатског система, упркос томе што их у истом облику можемо наћи и у стандардном језику.

Дијалекатски речници у зависности од концепције могу бити и тематски или терминолошки, а у зависности од приступа аутора израђени уз више детаља или оскуднији. Они садрже годинама и деценијама прикупљану грађу, чији су сакупљачи, који су неретко и аутори речникâ, већим делом људи који нису лингвисти и филолози. Они су се лексикографским послом бавили првенствено из љубави према свом матерњем дијалекту, а својом су посвећеношћу направили огроман подвиг којим су задужили српску филологију, посебно дијалектологију.

Знате ли да је, на пример, збирку речи свог краја за израду Речника САНУ приложио Јован Јовановић Змај, али и Марица Косановић, сестра Николе Тесле?

Дијалекатски речници најчешће су објављивани у издању Српског дијалектолошког зборника, Српске академије наука и уметности – у чијим се издањима често могу наћи и различити прилози и одељци о лексици или збирке речи у оквиру монографских описа дијалекатских говора. Најамбициознији подухват на плану дијалекатске лексикографије резултирао је најобимнијим и најпотпунијим дијалекатским речником до данас, Речником српских говора Војводине у издању Матице српске, који је најпре објављен у 10 свезака, а потом 2019. године сабран у 4 свеске и обухвата говоре свих војвођанских региона.

У дијалекатским речницима, између осталог, можемо, на пример, сазнати да се у херцеговачко-крајишким говорима користи глагол дијанисати у значењу ʼиздржавати, трпети, подноситиʼ, ђерче, односно ђерза ће у овим говорима означавати ʼпосуду за кување кафеʼ, док ће ерлав бити онај који је ʼблесав, приглупʼ (Да ниси ерлава, не би тако радила). За говорнике призренско-тимочке дијалекатске области вревљив ће бити онај ʼкоји је говорљив, разговорљивʼ, а заждрљен онај ʼкоји је загуљенʼ (Вревљиво неко девојчште. / Добро, мајку му, што си толко заждрљен.). Говорници ове области у свом лексичком фонду имају и глаголску именицу нумејање, од глагола нуме (3. л. једнине), у значењу ʼне зна, не умеʼ (Од његово нумејање глава да те заболи). У јужним говорима косовско‑ресавског дијалекта можемо пронаћи лексему везвеса, у значењу ʼстрепња, брига, страхʼ (Везвеса ми шта ће да бидне.); док ће сапорица значити ʼжурба, нуждаʼ (Полакоте, бре, није никаква сапорица, не мора да се данас посије.). Говорници зетско‑сјеничког дијалекта рећи ће да је неко илав, односно иљав, када је тај ʼлукав, подаоʼ (Он је иљав, па ђеца нете ш њим да се играју.). На подручју регије Срема, Баната и Бачке ринглов, ринглова, рингловка, ринглота, џенарика или џанарика означаваће ʼврсту шљивеʼ, односно ʼплод те воћкеʼ (Сремски ринглов је шумадијска шљива џанарика.). У овим говорима наилазимо и на мноштво различитих назива за ʼокрњени клип кукурузаʼ – шапурина/шапурика, чапурина/чапурика, чокањ, чокањица, чоков, чука, чутка, тулуз, кочанка, окласина. Уз одреднице у дијалекатским речницима може се наћи велики број примера кроз које се илуструје употреба дате речи, што њено тумачење чини поузданијим, прецизнијим и уверљивијим.

Читава је ризница лексичког блага сачувана кроз дијалекатске речнике, па стога они не представљају само стручне приручнике. Они су чувари народног, живог, ненорминраног, природног говора, што их чини непресушним изворима драгоцених података о човеку, његовој свести, прошлости и садашњости, начину живота и свету који га окружује. У њима су похрањене национална традиција, култура и историја, те су стога неисцрпни извор потенцијалних истраживања – како лингвистичких, тако и етнолошких, фолклористичких и културолошких, а за пуко радознале – неисцрпни извор сазнања о народу и народном језику.