Реч лингвисте

Ко (не) уме да прочита Закон о родној равноправности (нит)и речнике стандардног српског језика

Написао/ла Језикофил

Пише: др Светлана Слијепчевић Бјеливук

Ових дана у српским медијима доминирају језичке теме подстакнуте новопристиглим Законом о родној равноправности. Тема родно осетљивог језика, потпуно погрешно, свела се у медијима на питања употребе фемининатива и казнених мера у случају кршења Закона.

Досад се јасно издвајају две опозитне струје које из различитих позиција бране своја становишта. Тако браниоци Закона пишу о коначној победи у борби за равноправност, а противници говоре о насиљу над језиком, рушењу језичке норме и сл. Браниоци Закона измислили су занимања у складу са Приручником за употребу родно осетљивог језика, који је, по налогу Владиног тела, начињен пре годину дана, с предговором Зоране Михајловић. Поједини медији прихватили су некритички психолошкиње и филолошкиње, те тиме утицали на ширење ових речи скованих мимо устаљених творбених образаца код опште популације. Противници Закона, подстакнути новинарским питањима, а с циљем карикирања, почели су да измишљају нове речи, попут ђачице, ватрогасиље итд.

У овим расправама изостају два питања: шта каже Закон (1) и шта (ни)је у складу са нормом српског језика у самом Закону (2)?

(1) Одредбе Законa о родној равноправности које се тичу употребе родно осетљивог језика јесу следеће:

Чл. 6

(17) родно осетљив језик јесте језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу

Чл. 25

Органи јавне власти дужни су да континуирано прате остваривање родне равноправности у области друштвеног живота за коју су надлежни, примену међународних стандарда и Уставом гарантованих права у тој области, употребу родно осетљивог језика у називима радних места, положаја, звања и занимања, као и да, у оквирима својих надлежности, воде политику једнаких могућности за жене и мушкарце и планирају, доносе, спроводе и јавно објављују резултате посебних мера.

Чл. 37

Органи јавне власти и послодавци који, у складу са законима и другим прописима, обављају послове у области образовања и васпитања, науке и технолошког развоја дужни су да […] предузимају, у складу са законом, мере које обухватају […]

(3) коришћење родно осетљивог језика, односно језика који је у складу са граматичким родом, у уџбеницима и наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, класификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима образовно-васпитног рада

Чл. 44

Средства јавног информисања дужна су да приликом извештавања користе родно осетљив језик и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе засноване на родним стереотипима, дискриминације на основу пола, односно рода и других личних својстава, као и родно заснованог насиља, насиља у породици и насиља према женама.

(2) Шта (ни)је у складу са нормом српског језика у самом Закону?

(чл. 6) Дефиницијом родно осетљивог језика истиче се да је у питању „језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности”. Другим речима, НИГДЕ се не наводи да је то језик који подразумева ИЗМИШЉАЊЕ НОВИХ РЕЧИ ПО СВАКУ ЦЕНУ како би се комуникација одвијала у складу са Законом. То може да подразумева и ситуације као што је избегавање стереотипа у језику који жену виде као „нежнији/слабији пол” и сл.

(чл. 25) Можда једини проблематичан јер нуди неколико опција за интерпретацију. У њему се налаже употреба родно осетљивог језика у називима радних места, положаја, звања и занимања. Овде, такође, није експлицирано да тај језик подразумева стварање нових речи тамо где постоји празно место у систему језика.

Важно је овом приликом истаћи да српски језик има стотине потврђених назива за занимања, звања и титуле особа женског пола, који нису толико фреквентни, али су забележени у постојећим речницима стандардног српског језика: адвокатица, апостолица, архитекткиња, асистенткиња, билдерка, библиотекарка, благајница, брисачица, бојарица, бродарица, бубњарка, веслачица, видарица, владарка, возачица, глумица, директорица, директорака, дописница, заповедница, клизачица, космонауткиња, кројачица, конобарица, лекторка, млекарица, надгледница, научница, начелница, неговатељица, повереница, председница, приповедачица, професорка, професорица, пуномоћница, сенаторица, службеница, списатељица… а потврде за неке од њих старе су преко сто година (а за поједине изворе налазимо још у 11. веку).

Три су најчешћа творбена наставка за извођење тзв. фемининатива: -ка, -(к)иња и -ица.

Ако је баш неопходно направити и коју нову реч, језик за то нуди средства (нема потребе измишљати вирусолошкиње, кад се већ усталио модел основа + -ица: вирусологица). Питање је: да ли нас на то приморава Закон или медији и политички актери који не разумеју језик?

(чл. 37) Овај члан је најексплицитнији у погледу норме српског језика: коришћење родно осетљивог језика, односно језика који је у складу са граматичким родом.

Писац овог члана разуме да граматички род није исто што и пол (а такође није исто што и род у социолошком значењу).  О разликама је већ било речи у овом тексту.

(чл. 44) Овим чланом коначно се уводи веома важно питање: Средства јавног информисања дужна су да […] доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе засноване на родним стереотипима.

Родни стереотипи очитују се на много нивоа, али ако већ пажњу усмеравамо на употребу речи, они се не заснивају ни само ни искључиво на употреби фемининатива (напротив: мислила бих да ми се неко подсмева кад би ме назвао докторком или докторицом!), већ метафоричком употребом речи попут свиња, псето, џукела, пастув, мајмун, мазга (за мушкарца), пиле, маче, риба, мачкица, кокошка, ћурка, гуска, кобила (за жену). Можемо се сетити одмах и назива за занимање − горила! Хоћемо ли равноправно измислити реч и за ово већ довољно деградирано занимање?

Оваква поставка води нас ка оправданим питањима, која почињу прилогом зашто:

Зашто је тема родно осетљивог језика деградирана и сведена само на употребу фемининатива?

Зашто су они који се противе одредбама из Закона које се тичу језика дозволили да их новинарска питања и текстови наведу на неосновану расправу?

Зашто се браниоци Закона баве језичком нормом, с дубоким уверењем да је познају само на основу тога што су говорници језика?

коментара

  • Јесам ли ја филологица или филолошкиња? Мој одговор je: филолог. Занимљиво је како у језицима народа код којих је равноправност полова на највишем нивоу (норвешки, дански) граматички женски род полако нестаје. Код нас су изгледа речи важније од стања ствари у друштву.

  • „Зашто се браниоци Закона баве језичком нормом…?“

    Њих норма не интересује као таква, већ њу посматрају као место и средство идеолошких борби. Узимајући у обзир да је модерна језичка норма успостављена у доба процвата капитализма и „опресивног патријархата“ у 19. веку, она уједно представља непресушни извор снаге за постојање савремених друштвених институција, по њиховом мишљењу. Пошто не постоје демократске методе да ова мањина промени постојеће друштвене односе, ова група се користи, како је то Адорно предлагао, борбама у култури. И тако је створена врло сумњива коалиција нових левичара и ортодоксних капиталиста.

    Уколико погледате пажљивије литературу националсоцијалистичке и комунистичке пропаганде, видећете један јасан циљ – стварање новог човека. Он се остварује управо кроз језик и стварање нове свести. Прва интервенција је употреба префикса (нпр. ент- у немачком или од- у српском који означавају удаљавање, започињање или довршавање), употреба перфекта уместо плусквамперфекта или имперфекта/аориста (јер први наглашава постојање, а други на трајање), затим нових речи (комисија, комесар), промена вредносног одређења или конотативног значења речи или фраза (нпр. ресавска школа или четник) и на крају промена синтаксе (нпр. никад боље). Све ово се правда псеудорелигијским стварањем „новог доба“ или „златног доба“ (синтагма из пропаганде НОБ-а КПЈ 1941-1945). Зашто је она ефикасна? Зато што је неодређена, па је тиме и непроверљива. А то је кључ успеха по речима министра привреде А. Шпера на суђењу у Нинбергу. Оквир који даје могућност приписивања потпуно контрадикторног садржаја.

  • Колико видим, овај закон доводи до још веће неравноправности жена, уз силовање језика непостојећим, а богме и накарадним и понижавајућим облицима именица.

Оставите коментар