Пише:
Александра Савић
Предсједница Удружења лектора Републике Српске
Историјски и социолингвистички увод
Питање језика и писма у Босни и Херцеговини увијек је било повезано са сложеном друштвеном и националном структуром земље, те условљено односима међу заједницама које у њој живе. Још од 19. вијека, када је започела стандардизација језика (Шипка, 1999: 6), ова тема тицала се политике, односа међу етничким групама и погледа на свијет који су заступали разни окупатори или наднационалне заједнице којима је Босна и Херцеговина припадала. Један од основних закључака у ретроспективним анализама језичке политике у овој земљи јесте да се она кретала од покушаја стварања заједничког, наднационалног језика (наш језик, земаљски језик, босански језик, српскохрватски језик, босанскохерцеговачки стандардни језички израз) до борбе религијских, етничких и националних заједница за признавање сопствене варијанте (Савић, 2017; Савић, 2019). С обзиром на то, понекад је језик био политичко питање првог реда – било да се ради о наметању одређених идеолошких замисли путем језика (језик као први у реду за превазилажење националног питања), о забрањивању језика и писма (најпознатије су забране ћирилице које су увеле Аустроугарска 1914. и Независна држава Хрватска 1941. године), или о увођењу законских рјешења која регулишу употребу језика (одлуке Уставног суда БиХ из 2000. којима се мијењају устави ентитета (Стојкановић, 2015: 133)). Поред тога, испитивања језичке политике одређених историјских периода показала су да језичку прошлост земље карактеришу чести и дуготрајни периоди дестабилизације праћени драстичним промјенама језичке политике (Савић, 2020). Намјера овог кратког осврта била је да, не заборављајући социолингвистички контекст, лакше одговоримо на питања шта овај закон значи за Републику Српску, може ли језичка политика Србије и Српске бити једнака и да ли су обавезујуће норме пожељне у друштвима какво је наше.
О Закону
У медијима се прије неколико дана појавила вијест да ће Република Србија и Република Српска, свака у својој скупштини, усвојити Закон о заштити српског језика и ћириличког писма. Прва дилема која се оправдано указала тиче се текста Закона – може ли он бити истовјетан у оба случаја? Наиме, у Уставу Републике Србије (члан 10) стоји да су у овој држави у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо док се службена употреба других језика и писама уређује законом. Са друге стране, у Републици Српској (Устав Републике Српске, члан 7) службени језици јесу језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа, а писма ћирилица и латиница. Према томе, Закон, да би био усвојен у Републици Српској, треба да се прилагоди сложеној уставној и националној структури у овом ентитету, како не би био дискриминишући и противан Уставу. Дакле, не само да ће Закон у Републици Српској имати други назив (тицаће се језика српског народа а не српског језика) и различит садржај када су нека питања посриједи, него његове норме не би требало да буду обавезујуће као у Србији. Што се тиче одговора на прво напријед постављено питање – шта овај закон може донијети Републици Српској – почећемо од тога да се ћирилица у овом ентитету користи много мање него у Србији, да губи трку са латиницом у медијима, у издаваштву и у дигиталном свијету, те да све више људи, било у приватној било у службеној комуникацији, чешће бира латиницу. Такође, нормативна рјешења би требало да унаприједе одређена техничка и функционална питања у Републици Српској – а то су побољшање положаја лектора и увођење лекторских служби у институције, установе и медије, надзор над употребом језика у јавности – а она је често неуређена, пуна грешака (чак и словних а некмоли правописних и граматичких), немарна и потпуно запостављена, те да покрену дијалог о српском језику и ћириличком писму у образовању, од основне школе до факултета.
С обзиром на специфичну језичку, националну и уставну структуру Босне и Херцеговине, језичка политика Републике Српске и Републике Србије не може и не треба да буде идентична. Језик српског народа и ћирилица изузетно су значајни за идентитет и културу Срба у Босни и Херцеговини, представљају нашу културну баштину и национално благо посебне важности, те треба да буду уређени у складу са социолингвистичким околностима у друштву. Поучени историјским искуством, доносиоци одлука треба да буду опрезни у доношењу обавезујућих мјера јер је прошлост показала да је свако наметање било штетно по језик и по комуникацију. У том смислу, поздрављамо доношење Закона, надамо се да ће он поправити статус језика и писма у обје земље и обавезно скрећемо пажњу на то да ниједно правило не може замијенити наше заједничко, лично и професионално, старање о језику.
Литература:
Савић, А. (2017). Језичка политика у Босни и Херцеговини од Берлинског конгреса до Првог свјетског рата и њене посљедице на политичке процесе. Необјављен магистарски рад. Бања Лука: Факултет политичких наука.
Савић, А. (2019). „Интерпретације босанскохерцеговачког језичког израза и језичке политике која га је пратила“, Србистика данас, вол. 4, књ. 4, стр. 149–161.
Савић, А. (2020). „Интердисциплинарни однос језика и политике“, Анали Филолошког факултета, књига XXXII, свеска II, стр. 263–276.
Стојкановић, А. (2015). Социолингвистичка анализа језичке политике у постдејтонској Босни и Херцеговини. Необјављена докторска дисертација. Београд: Филолошки факултет.
Устав Републике Србије
Устав Републике Српске
Шипка, М. (1999). Стандардни језик у Босни и Херцеговини у документима језичке политике. Праг: Виртус.
