Реч лингвисте

Закон о заштити српског језика и ћириличког писма из угла Републике Српске

Написао/ла Језикофил

Пише:

Александра Савић

Предсједница Удружења лектора Републике Српске

Историјски и социолингвистички увод

Питање језика и писма у Босни и Херцеговини увијек је било повезано са сложеном друштвеном и националном структуром земље, те условљено односима међу заједницама које у њој живе. Још од 19. вијека, када је започела стандардизација језика (Шипка, 1999: 6), ова тема тицала се политике, односа међу етничким групама и погледа на свијет који су заступали разни окупатори или наднационалне заједнице којима је Босна и Херцеговина припадала. Један од основних закључака у ретроспективним анализама језичке политике у овој земљи јесте да се она кретала од покушаја стварања заједничког, наднационалног језика (наш језик, земаљски језик, босански језик, српскохрватски језик, босанскохерцеговачки стандардни језички израз) до борбе религијских, етничких и националних заједница за признавање сопствене варијанте (Савић, 2017; Савић, 2019). С обзиром на то, понекад је језик био политичко питање првог реда – било да се ради о наметању одређених идеолошких замисли путем језика (језик као први у реду за превазилажење националног питања), о забрањивању језика и писма (најпознатије су забране ћирилице које су увеле Аустроугарска 1914. и Независна држава Хрватска 1941. године), или о увођењу законских рјешења која регулишу употребу језика (одлуке Уставног суда БиХ из 2000. којима се мијењају устави ентитета (Стојкановић, 2015: 133)). Поред тога, испитивања језичке политике одређених историјских периода показала су да језичку прошлост земље карактеришу чести и дуготрајни периоди дестабилизације праћени драстичним промјенама језичке политике (Савић, 2020). Намјера овог кратког осврта била је да, не заборављајући социолингвистички контекст, лакше одговоримо на питања шта овај закон значи за Републику Српску, може ли језичка политика Србије и Српске бити једнака и да ли су обавезујуће норме пожељне у друштвима какво је наше.   

О Закону

У медијима се прије неколико дана појавила вијест да ће Република Србија и Република Српска, свака у својој скупштини, усвојити Закон  о заштити српског језика и ћириличког писма. Прва дилема која се оправдано указала тиче се текста Закона – може ли он бити истовјетан у оба случаја? Наиме, у Уставу Републике Србије (члан 10) стоји да су у овој држави у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо док се службена употреба других језика и писама уређује законом. Са друге стране, у Републици Српској (Устав Републике Српске, члан 7) службени језици јесу језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа, а писма ћирилица и латиница. Према томе, Закон, да би био усвојен у Републици Српској, треба да се прилагоди сложеној уставној и националној структури у овом ентитету, како не би био дискриминишући и противан Уставу. Дакле, не само да ће Закон у Републици Српској имати други назив (тицаће се језика српског народа а не српског језика) и различит садржај када су нека питања посриједи, него његове норме не би требало да буду обавезујуће као у Србији. Што се тиче одговора на прво напријед постављено питање – шта овај закон може донијети Републици Српској – почећемо од тога да се ћирилица у овом ентитету користи много мање него у Србији, да губи трку са латиницом у медијима, у издаваштву и у дигиталном свијету, те да све више људи, било у приватној било у службеној комуникацији, чешће бира латиницу. Такође, нормативна рјешења би требало да унаприједе одређена техничка и функционална питања у Републици Српској – а то су побољшање положаја лектора и увођење лекторских служби у институције, установе и медије, надзор над употребом језика у јавности – а она је често неуређена, пуна грешака (чак и словних а некмоли правописних и граматичких), немарна и потпуно запостављена, те да покрену дијалог о српском језику и ћириличком писму у образовању, од основне школе до факултета.

С обзиром на специфичну језичку, националну и уставну структуру Босне и Херцеговине, језичка политика Републике Српске и Републике Србије не може и не треба да буде идентична. Језик српског народа и ћирилица изузетно су значајни за идентитет и културу Срба у Босни и Херцеговини, представљају нашу културну баштину и национално благо посебне важности, те треба да буду уређени у складу са социолингвистичким околностима у друштву. Поучени историјским искуством, доносиоци одлука треба да буду опрезни у доношењу обавезујућих мјера јер је прошлост показала да је свако наметање било штетно по језик и по комуникацију. У том смислу, поздрављамо доношење Закона, надамо се да ће он поправити статус језика и писма у обје земље и обавезно скрећемо пажњу на то да ниједно правило не може замијенити наше заједничко, лично и професионално, старање о језику.  

Литература:

Савић, А. (2017). Језичка политика у Босни и Херцеговини од Берлинског конгреса до Првог свјетског рата и њене посљедице на политичке процесе. Необјављен магистарски рад. Бања Лука: Факултет политичких наука.

Савић, А. (2019). „Интерпретације босанскохерцеговачког језичког израза и језичке политике која га је пратила“, Србистика данас, вол. 4, књ. 4, стр. 149–161.

Савић, А. (2020). „Интердисциплинарни однос језика и политике“, Анали Филолошког факултета, књига XXXII, свеска II, стр. 263–276.

Стојкановић, А. (2015). Социолингвистичка анализа језичке политике у постдејтонској Босни и Херцеговини. Необјављена докторска дисертација. Београд: Филолошки факултет.

Устав Републике Србије

Устав Републике Српске

Шипка, М. (1999). Стандардни језик у Босни и Херцеговини у документима језичке политике. Праг: Виртус.

1 коментар

  • Анализирам текст Александре Савић, за читање питак, а по садржају и користи за ћирилицу
    „ПЛИТАК ПОТОК, А ВОДА ДУБОКА“

    СРПСКИ НАРОД СЕ НЕ МОЖЕ НОРМАЛНО ОБЈЕДИНИТИ СВЕ ДОК ЈЕ, ЈЕДИНИ У ЕВРОПИ И СВЕТУ, РАЗБИЈЕН И ПО ПИСМУ И ПО ИЗГОВОРУ И ДОК СЕ НЕ НАУЧЕ ВЛАСТ И ЛИНГВИСТИ ДА СЕ УСТАВ НАРОДА МОРА ПОШТОВАТИ!

    Нажалост, ово је врло наивно тумачење и о писму језика Срба (српског језика) и о закону о употреби српског језика и ћириличког писма. Закон који је донет у Србији и Српској ништав је. Устав Републике Српске га је с правом прогласио неуставним одмах после усвајања у Српској. Истина, Тај суд га је с правом прогласио неуставним, али му јее тумачење те неуставности чисто политикантско. Казали су да тај закон оштећује права Бошњака и Хрвата. Наравно да тај закон не може ничим да оштећује права оне који се служе тзв. босанским/бошњачким језиком и хрватским језиком. Нити се тај закон тиче Бошњака и Хрвата. Уставни суд Србије није разматрао тај закон, а да јесте, сигурно би нашао да је такав закон не само вишеструко неуставан него је из више разлога апсурд над апсурдима. Пер свега посебан закон о употреби српског језика и ћириличког писма није ни предвиђен да се доноси, а предвиђено је само у ставу другом Члана 10. Устава Србије доношење закона о употреби других (мањинских) језика и њихових писама. Члан 10. Устава Србије више него јасно каже изричито и експлицитно у ставу првом: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Према томе истакнута је јасна НЕРАЗДВОЈИВОСТ српског језика и ћирилице, а посебан закон о томе нити се помиње нити је потребан, самим тим што су, по Уставу, потпуно јасно и стопостотно везани српски језик и ћириличко писмо.
    Дакле, по највишем правном акту државе Србије све што је исписано српским језиком, а латиничким, кинеским, арапским, грчким и било којим другим писмом неуставно је и ништавно. На пример, у Хрватској, тзв. хрватски језик у њиховом Уставу везан је нераздвојно с хрватском варијантом латиничког писма (гајицом), на потпуно исти начин као што је у Уставу Србије српски језик НЕРАЗДВОЈАН од ћириличког писма, али је у пракси у Хрватској и Србији све друго дијаметрално супротно. Прво, Хрвати су сачинили Правопис хрватскога језика усклађен с Уставом. У њиховом Правопису пише: „хрватски језик се данас пише латиницом, дакле једним писмом по пракси која се примењује у свим другим језицима (осим у српском). Хрватска деца одмах у првом разреду ОШ науче које еј њихово писмо и ни један једини Хрват не пише свој језик туђим писмом. Српски лингвисти су то решили неуставно, па у Правопису српскога језика пише „ћирилица није егзистенцијално угрожена“, па није штетно да се српски језик пише ћирилицом и „латиничким писмом из српско-хрватске језичке заједнице“ (шест и по речи да би се избегла синтагма „хрватском латиницом). Према томе, само су српски лингвисти (правописци) решили питање писма српског језика исто као у „српскохрватском језику“. И уопште их није брига што су тиме прекршили став први Члана 10. Устава Србије и што су погазили и потценили све људе у Србији који су се на референдуму за Устав Србије 2006. године јасно изјаснили да се српски језик пише (само) српским ћириличким писмом. Ко шиша народ што је он дао снагу српском ћириличком писмом и обавезали тиме и лингвисте и власт да морају донети и правопис и да власт мора да обезбеди стопостотно писање српског језика српским писмом Хрватски лингвисти и власт то су у Хрватској, као и у свакој другој демократској држави у свету сто посто спровели Хрватској, а само у Србији и лингвисти и власт мисле да за њих не важи уставна (референдумска) одлука народа. Резултат таквог односа лингвиста и власти према свом Уставу, својој држави и свом језику и писму само у Србији јесте апсолутна владавина хрватске абецеде у односу на ћириличко писмо у српском језику, уместо да је српски језик, у складу с Уставом стопостотно везан за ћириличко писмо. У Србији одавно нема Броза, али има и даље његове политике која је спровела фаворизацију латинице и до данас сасекла (заменила) 90 одсто српског писма хрватским писмом у језику Срба.
    Лекторка која је написала овај текст, поводом којим се јављам, није показала да разуме зашто већ 77 година Срби су једини народ у Европи, а биће и у свету, који и у 21. веку једини имају проблем са својим писмом. Она не схвата зашто је лош и по чему је апсурдан закон који она спомиње. У том закону има апсурда нада апсурдима: врста писма се одређује према томе чије је власништво у неком фирми. Ако је реч о приватној фирми, та фирма не мора да примењује тај апсурдан закон који је прављен без икаквог спомињања уставне обавезе и без икаквог њеног поштовања. Чак и ово чудо постоји у овом закону који ова лекторка или није читала или га уопште није разумела. Као што није разумела ада ут ом закону постоји ставка да су грађани неједнаки пред тим законом. На пример, ако ја имам приватну фирму, нисам обавезан да примењујем уставну одредбу о писању српског језика ћириличким писмом, него имам право да у својој фирми пишем и обраћам се грађанима на српском језику. могу само тај језик да пишем којим желим писмом: латиничким, грчким, арапским, шпанским… По том закону ако се у својој приватној фирми ипак одлучим да српски језик пишем ћириличким писмом, могу да затражим новчану награду (у облику смањеног пореза“. Таква неједнака права и обавезе за српски језик и ћириличко писмо не постоје нигде на овом свету, а не знамо да ли можда постоје у некој држави и народа у ванземаљској димензији. И такав апсурдан, нефункционалан и непримењив закон, а уз то, по Уставу и непотребан посланици у Скупштини Србије чак су изгласали ЈЕДНОГЛАСНО, као да ова држава нема ни једног јединог правника!
    Нажалост, лекторка није показала да разуме да нема ништа од (о)чувања српске ћирилице ни у Србији ни у Српској ако се не сачини у складу с Уставом најпре Правопис српскога језика у (ћириличком) једноазбучју, како је то свуда у европској и светској пракси, а не као једино код нас у шизофреничном двоазбучју. А и српски народ се никада неће објединити све док је једини у Европи и свету разбијен и по писму и по изговору у свом службеном — учевном (књижевном) језику.

Оставите коментар