Када усвајамо свој матерњи језик, обично је тај процес природан, а крајњи резултат успешан, односно постиже се највиши ниво знања језика. Међутим, приликом учења страног или завичајног језика (језика који деца наслеђују од родитеља који су имигрирали у неку земљу, а који се разликује од званичног језика те земље), резултат често не подразумева достизање нивоа матерњег говорника. Потом, док се матерњи усваја природно, страни језик се учи у настави, а завичајни се може учити на оба начина.
Учење српског као страног или завичајног језика није без потешкоћа и неких типичних камена спотицања, који могу прерасти у фосилизоване грешке – исте језичке грешке које се јављају на различитим нивома језичке компетенције. Интересантно је да мешање африката Ч и Ћ, као и Џ и Ђ опстаје код неких ученика и до Б1 и Б2 нивоа, док ред речи у реченици може бити проблематичан и на Ц1 нивоу.
Такође треба имати у виду са каквим предзнањем долазе ученици српског као страног и ученици српског као завичајног језика. Наиме, имајући у виду да потоњи обично првобитно усвајају српски природно, у кругу породице, њихов изговор ће често наликовати изговору типичног матерњег говорника српског језика, док ученик српског као страног језика може имати више потешкоћа са гласовним системом уколико се доста разликује од система његовог матерњег језика. Тако Енглез може читати реч устајем као јустајем, угледајући се на свој матерњи енглески, или пак Јапанцу рука и лука могу звучати као иста реч, због неразликовања р и л у јапанском.
Мада је пожељно избегавати граматизирање, односно фокусирање на учење граматичких правила и дефиниција ван контекста говорних ситуација, некад је их пак неопходно системски прелазити и увежбавати и код једне и код друге групе говорника, како би се избегло већ поменуто фосилизовање грешака. Имајући у виду да говорници српског као завичајног језика обично имају језичко предзнање, понекад се дешава да неке граматичке особине нису усвојили сасвим исправно, те тако неретко мешају употребу акузатива и локатива, или различите падежне наставке. А какву тек главобољу представљају различити наставци презента у зависности од типа конјугације – они раде? раду? радеју?
Занимљиво је и то што се грешке у учењу српског језика не јављају само код говорника чији је језик ,,несродан” са српским (попут енглеског – нема падежни систем, конјугациони систем је редукован, нема граматички род…) већ се лако могу јавити и код говорника чији је матерњи језик заправо из словенске породице језика, попут руског. У том случају изазов постаје прво лице једнине презента, те се говорник мора на време упозорити да пишу можемо спојити једино уз они, а никако уз ја. Вежбе изговора неопходне су на сваком нивоу, јер српски нема ни приближно толико умекшаних гласова као руски језик.
На крају, треба имати у виду да је најбоље исправљати неке грешке што раније, додуше, у складу са нивоом изучавања одређених језичких појава, јер иако није немогуће променити ефекте фосилизације, свакако јесте изазовно. Основна је функција језика пренети разумљиву поруку саговорнику, те отклањање потенцијалних грешака може олакшати комуникацију.
пише: мср Ана Крстић
Институт за српски језик САНУ
