Прагматика нас учи да начин на који образујемо своје исказе, па и читаве разговоре, није случајан нити насумичан, већ да постоје врло јасна правила која пратимо и примењујемо. Поштовање, али и кршење тих правила има своје значење.
Као предуслов успешне комуникације претпоставља се сарадљивост саговорникâ. Сматра се да добронамерни учесници у комуникацији раде све како би разговор текао без комуникативних шумова, проблема и неразумевања. Труде се да буду довољно информативни и прецизни, да исказ буде организован баш онако како комуникативна ситуација налаже. Овај принцип организације разговора назива се сарадничким принципом. Саговорници су, дакле, у идеалном разговору сарадници. Пуни су разумевања за друге учеснике, стрпљиви, одмерени и прецизни, а питање је колико таквих саговорника срећемо, на пример, у говору медија, међу политичарима и другим јавним личностима.
Добри смо саговорници ако знамо да проценимо колико информација је довољно, како да не заморимо друге вишком нити их оштетимо мањком. Правило које се следи када је у питању количина информација коју делимо са другима јесте правило златне средине − буди довољно информативан када разговараш, немој давати ни премало ни превише информација, вешто пронађи златну средину (уп. Б1 и Б2 са Б3).
А: Колико је сати?
Б1: По средњоевропском летњем рачунању времена тренутно је на територији Републике Србије деветнаест часова послеподне и осамнаест минута.
Б2: Као јуче у ово доба.
Б3: Седам и двадесет.
Међутим, ако се саговорник очигледно огреши о правило које се тиче довољне количине информација, а знамо да је сарадљив и разуман, ово кршење сигурно нешто значи. Тако реплика Б2, која је очигледно шала, уноси у разговор ведрину, зближава учеснике и део је стратегије позитивне учтивости. Да је хитно, не би било места шали.
Интересантан пример очигледног огрешења о правило златне средине је и употреба језички скромне, а значењски богате таутологије.
А: Размишљам да тражим посао у Милановцу.
Б: Слушај, сине, ради како хоћеш, али Београд је Београд.
Реплика Београд је Београд наизглед је врло неинформативна, па чак и тривијална. Али осећамо да врви од неизговореног. Претпостављамо да може значити: Београд је озбиљно тржиште рада, у Београду се напредује. Београд је главни град и тамо су увек потребни радници. Плате су у Београду веће, у Београду се живи и ради лагодније. И ко зна шта још.
Комуникација је, дакле, скуп не само језичких, већ и ванјезичких сигнала који преносе информацију. Необично звучи да у тај скуп улазе и тишине, као и оно намерно неизговорено. Па тако, с обзиром на то да значење читамо и из тишина, некад од тога шта смо и колико рекли може бити важније шта бирамо да прећутимо.
Мср Александра Томашевић
[Мср Александра Томашевић Рођена 1996. године. Основне и мастер студије завршила на Филолошком факултету у Београду, на Групи за српски језик и књижевност. Студент докторских студија на Филолошком факултету и стипендиста Министарства науке, технолошког развоја и иновација, од 2022. ангажована на Институту за српски језик Српске академије наука и уметности, на Одсеку за стандардни језик. Добитник награде „Доситеја” 2019. године. Добитник стипендије за изузетно надарене студенте 2020. године. Учествовала на више конференција за младе филологе. Пише и објављује радове који се баве савременим језиком, нормативистиком и методиком наставе српског језика. Заинтересована за истраживање савременог српског језика, нарочито у области морфологије, синтаксе, семантике и прагматике]
Увек користим 24-часовно време да не бих морао да додајем да ли је преподне или послеподне. Пет до пет, шеснаест педесет пет.
Драги Никола,
То што користите може бити и премало, и довољно, и сувише информативно. Ако сте се, на пример, са колегом договорили да попијете по пиво сутра, мале су шансе да ћете га пити у пет ујутро.
– Кад рекосмо да идемо на пиво?
– У пет, радим до пола пет.
Најважнији је контекст и заједничко знање које делите са саговорником. Вишак информација у једној ситуацији може бити мањак у другој. 😊